Јесте ли оставили паре поред иконе

Био је то врео летњи дан у Мелбурну, празне улице и препуне плаже. Пријатељ ме назвао и панично замолио да одем до његове мајке и одвезем је до најближе цркве јер он не може да напусти посао.

Његова мајка и он су билии избеглице које су прошле све голготе Сарајева и некако на крају стигли до краја света, у Аустралију.

Он је некако, ипак, колико толико, за собом оставио горке успомене, али мајка то није могла. Живела је у тешкој депресији, причала је врло мало, а никда не помињући прошлост. 

Пријатељ ми је само објаснио да га је мајка назвала у врло лошем стању и преклињала да мора до цркве да запали свећу.

Одмах сам отишао до њихове куће па мајку одвезао до најближе српске цркве у радничком предграђу. Црква је била закључана, али поред храма је парохоијска кућа.

Врата ми је отворила локална попадија, дала ми је кључ и кратко објаснила да када завршимо вратим кључ, а да паре можемо да оставимо поред иконе.

Ушли смо у храм, мајка је одмах запалила свећу, а онда укочено, потпуно непомично гледала у пламен дуго, дуго, све док свећа није потпуно изгорела.

А онда је наставила да гледа у место где је стајала изорена воштаница.

Тихо сам јој пришао и што сам могао опрезније рекао да би могли сада да се вратимо кући. Тргла се, а онда одсутно и мирно без речи кренула из цркве.

Вратио сам попадији кључ и кренули смо до паркираних кола.

Тада је са веранде супруга свештеника што је могла гласније узвикнула: „А јесте ли оставили паре поред иконе”!

Био је то врео летњи дан у Мелбурну, празне улице и препуне плаже. 

Предраг Вучинић, Мелбурн