Jeste li ostavili pare pored ikone

Bio je to vreo letnji dan u Melburnu, prazne ulice i prepune plaže. Prijatelj me nazvao i panično zamolio da odem do njegove majke i odvezem je do najbliže crkve jer on ne može da napusti posao.

Njegova majka i on su bilii izbeglice koje su prošle sve golgote Sarajeva i nekako na kraju stigli do kraja sveta, u Australiju.

On je nekako, ipak, koliko toliko, za sobom ostavio gorke uspomene, ali majka to nije mogla. Živela je u teškoj depresiji, pričala je vrlo malo, a nikda ne pominjući prošlost. 

Prijatelj mi je samo objasnio da ga je majka nazvala u vrlo lošem stanju i preklinjala da mora do crkve da zapali sveću.

Odmah sam otišao do njihove kuće pa majku odvezao do najbliže srpske crkve u radničkom predgrađu. Crkva je bila zaključana, ali pored hrama je parohoijska kuća.

Vrata mi je otvorila lokalna popadija, dala mi je ključ i kratko objasnila da kada završimo vratim ključ, a da pare možemo da ostavimo pored ikone.

Ušli smo u hram, majka je odmah zapalila sveću, a onda ukočeno, potpuno nepomično gledala u plamen dugo, dugo, sve dok sveća nije potpuno izgorela.

A onda je nastavila da gleda u mesto gde je stajala izorena voštanica.

Tiho sam joj prišao i što sam mogao opreznije rekao da bi mogli sada da se vratimo kući. Trgla se, a onda odsutno i mirno bez reči krenula iz crkve.

Vratio sam popadiji ključ i krenuli smo do parkiranih kola.

Tada je sa verande supruga sveštenika što je mogla glasnije uzviknula: „A jeste li ostavili pare pored ikone”!

Bio je to vreo letnji dan u Melburnu, prazne ulice i prepune plaže. 

Predrag Vučinić, Melburn