Saplitanje rasta

Za šest meseci – 4,1 odsto, samo u avgustu deset odsto. U tim procentima pada proizvodnja u Srbiji. Političari i kreatori ekonomske politike uvereni su da je domaća recesija posledica globalne krize i uveravaju javnost da država danonoćno „preduzima mere za oživljavanje proizvodnje”. Za sada, međutim, nemoguće je upariti količinu državnog angažmana na oživljavanju proizvodnje i eventualnog privrednog rasta.

Da li su u Srbiji u recesiji moguće tri stvari istovremeno o kojima se toliko priča kao poželjnom scenariju – oživljavanje proizvodnje, pad kamatnih stopa i redovnije punjenje budžeta? Po praksi koju sprovode pojedine zemlje u okruženju i svetu, moguće je. Ali, za to su potrebne neke pretpostavke u vezi sa ponašanjem i delovanjem države.

Privreda, na primer, vapi za kapitalom. Poslovne banke su preko svojih inostranih centrala obezbedile taj novac, ali njega u obliku kredita ne koriste preduzetnici, nego država da zakrpi rupe u budžetu i arbitrira u privredi. Bankama se, naime, više isplati da svojim novcem kupuju državne obveznice jer im država taj novac plaća po ceni (bila je i 16,5 odsto) po kojoj preduzetnici i privreda ne mogu. Nema tog legalnog posla u Srbiji koji donosi toliki profit da izdrži cenu pozajmljenog novca koju diktira država. U normalnim vremenima poželjno je da država bude učesnik na finansijskom tržištu i da svoje probleme rešava zaduživanjem. Ali, nije normalno da država u vreme recesije sav kapital namenjen oživljavanju proizvodnje pokupi sa tržišta. Ako bi se nastavio trend od juče (kamata na državne hartije ispod 12 odsto) onda bi to bio pozitivan signal, ali sa optimizmom te vrste treba sačekati.       

Više novca za finansiranje proizvodnje ostalo bi poslovnim bankama i kad bi Narodna banka Srbije smanjila obaveznu rezervu. (Trenutno je srpska među najvećima ako ne i najveća u Evropi.) Višak kojim bi poslovne banke raspolagale završio bi u kreditima preduzetnicima za ulaganje u proizvodnju. Činjenica je da restriktivnom monetarnom politikom guverner NBS čuva neke svetinje poverene mu zakonom o Narodnoj banci, ali valjalo bi pogledati i preko plota – nedavno je Rumunija na „predlog” MMF-a smanjila obaveznu rezervu upravo da bi podstakla rast industrijske proizvodnje. 

Više kapitala za ulaganje u proizvodnju bilo bi i ako bi Narodna banka bila fleksibilnija prilikom takozvane klasifikacije banaka. Razumljivo je da je NBS, zabrinuta za zdravlje monetarnog sistema, odlučila da nadgleda i da se meša kad poslovne banke ulaze u rizično kreditiranje „kontroverznih” poslova ili kompanija. Ali, moguće je pomiriti zabrinutost Narodne banke sa većom autonomijom poslovnih banaka a da to ne ugrozi monetarni sistem. Na primer, tako što će obaveza nadgledanja NBS ostati da važi samo za poslovne banke u većinskom državnom vlasništvu. A privatne banke neka same misle o rizicima kreditiranja.