Napolju je sve bolje!

Nema šta. Čak su i ćevapčići bolji u Londonu nego u Beogradu. Ko ne veruje neka dođe i proba "kubideh" kod Iranaca na Holland road-u. Topi se u ustima, nema ni trunke soje a nije brate ni skup - 5 funti  (550 dinara) porcija. Izbiše mi Persijanci i poslednji adut u  desetogodišnjem natezanju sa porodicom (rođenom u Americi) zašto treba, ili ne treba, da se vratimo u Beograd.
Dobro, a domaće kobasice? Ima kod Španaca na Notting Hill-u kakvih hoćeš. A škembići? Obrati se na istu adresu. A društvo? Pun Chiswick kafića u kojima odjekuje "naš" govor. I naglasak, kakav god da je, nije problem za druženje. Hmmm. Možda treba ponovo da organizujem misli...

Da se onda vratimo na početak. Ili možda na sredinu. Treću ćetvrtinu, da budemo precizniji. Dakle, dok su se Beogradom vrzmali Milka Planinc, Hromi Daba, Sloba, Mira, Suzana Amanpur i onaj debeli Amerikanac koji je voleo jagnjetinu, nije nam padalo na pamet da se vraćamo. Nijedno poređenje, nijedna kategorija nije favorizovala Beograd, osim, možda, ćevapi.

Dvadeset i nešto godina u San Francisku i Los Anđelesu uverili su nas u ispravnost jedne odluke donesene pod senkom Titovih jubileja 1977-e: "Briši dok možeš!" Amerika je tada sve primala, posla je bilo, ako hoćeš da radiš, a i nagrade su stizale vremenom. Ubrzaćemo malo film do početka ratova u SFRJ i šizofrenog osećanja koje je vladalo kod nas, kalifornijskih Srba: Olakšanja što nismo zatečeni u ratu naspram krivice što nismo tamo sa našim najbližima, osećanja odgovornosti za ceo taj užas i želje da se o nama govori po svetu sa malo više objektivnosti. Demonstrirali smo, pisali Njujork Tajmsu ali mala fajda od sveta toga.

Tada mi se po prvi put pojavila ta čudna i iracionalna želja da se vratim kući, i to najviše zarad ćevapa. Nisam mogao da je objasnim ni sebi, a kamoli porodici i prijateljima. Ćutao sam.

Uz najveće napore, psihoanalizu i slično, došao sam do nekakve racionalizacije koja je to objašnjavala kao gest individualnog protesta čoveka, čija pozamašna poreska davanja idu na bombe kojima mu bombarduju mamu i prijatelje. Već smo u drugoj polovini 1999. kada sam pomislio da smo selidbom u Evropu našli solomonsko rešenje. Otićićemo iz Amerike, neće nam biti ćevapi više daleko, a sve ostalo što mojoj porodici život znači (ljubazni i lepo vaspitani sugrađani, umiveni gradovi, relativno mirna egzistencija) neće nestati.

Prvih pet godina u Francuskoj, zatim u Engleskoj imali smo dosta prilike da u Srbiju odemo i da se ćevapa najedemo. I da se deca navuku. I da sanjamo zajedno sa našim beogradskim prijateljima o boljoj, demokratskoj budućnosti u Evropi.

(/slika2)Hvalili smo se pred inostranim prijateljima kako je "kod nas" sve bolje i bolje i to svakog dana. I tako je, u istinu i bilo. Samo, što je ipak najbitnije, ćevapi su postajali sve sumnjiviji i sumnjiviji. Prvo su kojekakvi počeli da ih serviraju sa pomfritom, pa onda u zemljanim sudovima, smanjivala se količina luka koju si dobijao automatski, bez traženja, pojavila se i famozna soja, a lista kafana u kojima se jede dobar roštilj bivala je sve kraća i kraća.

Po tipičnom američkom fazonu, loši ćevapi su počeli da se pojavljuju u "supersize" obliku, znači tri puta duži od normalnih, ali gnjecavi, neukusni i hladni. Tu i tamo bilo je malih katarzi, i ne mogu da kažem, kod nekih bastiona ugostiteljstva (naročito onog malo iznad Slavije) i taj novi, produženi ćevap nije bio loš. Ali onda je počela i cena da skače, teško je danas naći porciju ćevapa koji valjaju za manje od 10 evra.

A u to će i "kubideh"! Prpošni persijanski ćevap na pravom ćumuru, bez trunke soje, koji se topi u ustima i iz materijalnog prelazi u metafizičko u nanosekundi. Za 5 funti samo.

Bolje, brate.

E, a ja to sebi nisam hteo da priznam i svađao sam se sa onima koji su me uveravali u očigledno. Da li je više srpski ne ćutati ili ne priznavati realnost, odlučite sami. Jutros, dok sam šetao kera u londonskom parku i razmenjivao ljubaznosti sa ostalim kučkarima pod prvim prolećnim pupoljcima, dobio sam sms od mog beogradskog agenta za nekretnine da je prihvaćena moja ponuda za stan na Dorćolu. Super!

Moraću samo da smislim kako da ponesem "kubideh" u ručnom prtljagu za Beograd.