Kontuzovanje novinarstva

Nasilje nad novinarima u Srbiji je postalo rutinska stvar, zanimanje... Nijedan takav napad do sada nije do kraja istražen, procesuiran, završen...

Počelo je sa Dušanom Reljićem, spoljnopolitičkim urednikom nedeljnika „Vreme”. Kidnapovan je 21. septembra 1993. godine. Ispred zgrade u kojoj je stanovao, prišla su mu tri muškarca, stavili kesu na glavu, odveli na nepoznatu lokaciju i tamo ga držali, ispitivali... Devet dana su ga mučili i onda ga pustili. Otmica je ostala do danas nerazjašnjena..

Novinarka „Duge”Dada Vujasinović pronađena je mrtva 8. aprila 1994. godine u svom stanu. Njenu smrt su nadležni organi dugo tretirali kao samoubistvo, da bi posle dugotrajne upornosti njene porodice ovaj slučaj počeo da se tretira kao ubistvo. Ubice nisu pronađene.

Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine u centru Beograda. Imena mogućih ubica često su pominjana, ali precizno nije utvrđeno ko su izvršioci, niti njihove eventualne veze sa političkim nalogodavcima.

Milan Pantić, novinar „Večernjih novosti” ubijen je 11. juna 2001. godine ispred svoje kuće u Jagodini. Ni za ovaj zločin niko nije odgovarao.

Na prozor stana novinara „Vremena” Dejana Anastasijevića 13. aprila 2007. godine bačena je bomba. Motiv i imena napadača do danas nisu istraženi.

Pretnje Brankici Stanković, autorki „Insajdera” na TV B92, „Opasna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija”, nadležni sudija je okarakterisao kao ličnu uvredu i uputio je na građansku parnicu kao način da dobije satisfakciju. Brankica je dobila policijsko obezbeđenje.

Trojici napadača na snimatelja B92 Boška Brankovića suđenje je počelo ponovo zbog promene sudskog veća. Branković je napadnut dok je snimao protest zbog hašenja Radovana Karadžića, 24. jula 2008. Tada mu je polomljena noga, a kamera uništena.

Napad na novinara nedeljnika Vreme Teofila Pančića u subotu veče se odigrao u punom gradskom autobusu, prema policijskom saopštenju. Svi prisutni su nemo posmatrali dvojicu mladića kako udaraju Pančića, niko mu nije pritekao u pomoć, ni pozvao policiju, pa je to uradio sam Teofil. On nije opljačkan nego samo pretučen. Doživeo je kontuziju glave i povrede desne ruke.

Po ustaljenom scenariju, sutradan su se odmah mnogi oglasili i verbalno, veoma osudili napad, tražeći da se hitno reši ovaj slučaj, pronađu napadači i nalogodavci. I primerno kazne. Teofil i svi prethodnici, i njihove porodice, nemaju nikakve vajde od verbalne podrške.

Jedini način je da država konačno reši sve slučaje, kao prioritetne. Time bi poslala jasan signal nasilnicima da brutalnost prema novinarima ne sme ostati nekažnjena. Jer, to je zapravo napad na temeljne vrednosti društva.

Nažalost, atmosfera nekažnjivog nasilja traje mnogo dugo. To nije i ne sme da bude samo policijski problem već posao svih državnih organa i političkih lidera koji imaju uticaja na društvo.

Deklarativno – novinare štitimo! Naročito kad ih napadnu. A sa druge strane, zakonima i drastičnim kaznama sputavamo ih i plašimo da pišu i rade svoj posao!