Loši đaci

Rđava ekonomska politika, pogotovo ako traje godinama, mora da pokaže svoje gorke plodove – kad-tad. Poslednje što smo doživeli je nestašica svežeg mleka. I odjednom svi su, počev od ministara opšteg tipa, pa do stručnjaka za sve, osim za posao kojim se bave, veoma iznenađeni – kako je moguće da u ovoj zemlji seljaka, u kojoj bar petina stanovništva živi na selu, nema mleka.

Novi guverner Narodne banke Srbije, Dejan Šoškić, gotovo nemoćno širi ruke pred sve upornijim i podmuklijim inflatornim udarima. Sve je izvesnije da zadati cilj o ovogodišnjem rastu inflacije, šest odsto plus minus dva procentna poena, neće biti pogođen. To neće biti, kako reče jednom prilikom, smak sveta, ali promašaj je – promašaj. Prst je uperio u stalna i visoka poskupljenja hrane, koja u ukupnom rastu inflacije učestvuju s visokih 34 procenta. Guvernerova nevolja je, međutim, u tome što on nikakvim monetarnim merama ne može da zaustavi puzanje cena hrane, jer se lek za tako nešto nalazi na sasvim drugoj strani – u vladinom dvorištu.

A tamo kao da ne sede ljudi kojima je stalo da uređene poljoprivredne proizvodnje, ali i stabilnog tržišta ili oni to ne znaju da urade pa kao loši đaci stalno padaju na popravni ispit, ali uprkos tome sa svakim izborima dobijaju novi mandat ne bi li ponovili iste greške.

Ova godina na izmaku nigde u Evropi, a pogotovo na jugoistoku kontinenta, nije bila baš naklonjena berićetu, ali, koliko je poznato, nigde u susedstvu nije došlo do visokih poskupljenja hrane. O nestašicama mleka, ulja, šećera ili brašna, da se i ne govori.

Šta to govori?

Da ova zemlja nema ne samo valjanu ukupnu, nego ni osmišljenu sektorsku politiku, u kojoj je neizostavno moralo da bude mesto za poljoprivredu, a kada se tome doda visoka monopolizacija i kartelizacija tržišta, bez spremnosti da se samoživosti velikih igrača stane u kraj, epilog je jasan – skupoća i nestašice.

Kome danas ministar trgovine Slobodan Milosavljević, koji je nedavno bio i šef resora poljoprivrede, priča o nedovoljnim ulaganjima u poljoprivredu, a pogotovo u stočarstvo? Hoće li i njemu i nama, kao potrošačima, biti lakše ako za oskudicu optuži svog kolegu Dragina, a da ne oseti bar nelagodu što u svoje vreme nije povukao bar jedan valjan potez da do ove i drugih nestašica i poskupljenja – ne dođe?

A onda se još iščuđava kako trgovci nisu zainteresovani za uvoz sirovog ili prerađenog mleka. Kao da je pitanje interventnog uvoza, kojim se samo požar stišava, ali dugoročno ne rešava pitanje veće proizvodnje mleka, stvar dobre volje ili računice trgovaca. Pa ako im se isplati oni će uvoziti mleko, a ako se u tome ne nađu – neće.

Dotle će država sa svim njenim ministrima trgovine, poljoprivrede, ekonomije… pa i sam premijer Cvetković pričati o našim tržišnim i proizvodnim problemima kao da su viša, nedokučiva sila, a ne svakodnevica koju su znanjem, sposobnošću i tačno definisanim pravilima ponašanja uredile gotovo sve evropske zemlje.

Loši đaci u školi bar nauče da prepisuju rešenja od odličnih, a naši ni to ne uradiše gledajući šta Evropa decenijama radi, a hoće u njenu porodicu.