Šta nam poručuje revizor

Znalo se da će i ove godine izveštaj državnog revizora izazvati pometnju u javnosti. Naši ministri bili su skloni i prošle, 2009. godine da u svojim feudima-ministarstvima i dalje rade na stari način, trošeći pare poreskih obveznika mimo zakona.

Ipak, nije se očekivalo da će rezultat istrage revizora biti ovako poražavajući po one kojima su birači na parlamentarnim izborima poverili državu na upravljanje. I ovog puta revizor, zbog skromnih kapaciteta istrage nije mogao da stavi pod lupu sve budžetske trošadžije, nego se opredelio za neka „karakteristična” ministarstva i institucije. Podaci iz revizorskog izveštaja pokazuju da je, kad je u pitanju upravljanje državnim parama, sve po starom i da će nam biti potrebno još mnogo godina da se naučimo evropskim pravilima i standardima.

Odbrana prozvanih, kao i kad je objavljen izveštaj za 2008. godinu, nekako je bleda i neuverljiva. Stiče se utisak kao da su pojedina ministarstva bila spremna da izveštaj revizora za 2009. godinu dočekaju „sa hlebom i solju”, a ne „na nož” i sve u stilu da i nije tako strašno kako su trošene pare iz državne kase.

Ako je izveštajem revizora za 2008. godinu dominirao „miris roštilja” i slogan „pijem, pušim i fondove rušim”, nalaz revizora za 2009. godinu odiše mnogo sofisticiranijim primedbama na račun potrošnje državnog novca. Umesto tona pojedenih ćevapčića o trošku poreskih obveznika 2008. godine, sada se 2009. kao zamerke pojavljuju troškovi mobilnih telefona koje su državni činovnici shvatili kao „alajbegovu slamu”.

I da se ostalo samo na troškovima telefona, ne bi bio tako veliki problem. Trošilo se, međutim, „na veliko” i bez tendera u javnim nabavkama kroz direktne pogodbe. Pare su se prebacivale bez odobrenja sa jednog budžetskog računa na drugi. Zakidalo se jednim budžetskim korisnicima da bi se zadovoljili drugi, a da nadležni državni činovnici nikoga o tome nisu obavestili, nikog nisu pitali i nije ostao pisani trag.

Kao jedno od ključnih upozorenja revizora, koje se kao zla nit provlači kroz njegov izveštaj, jeste da većina državnih institucija nema svoje kontrolne službe i mehanizme koji bi na vreme signalizirali da je napravljen zakonski prekršaj. Ili je možda u pitanju drugi fenomen, da kontrola postoji ali da je nemoćna pred moćnim ministrima koji su „vlasni” da krše zakon i za to nikome ne polažu račun.

Pokušaj pojedinih ministarstava da sada, kao uostalom i pre godinu dana, sve pripišu „brljivom” revizoru koji ne razume državne finansije uglavnom se obija o glavu resornim ministrima.

Problem je veliki. Možda je zaista pravi trenutak da se s dužnom pažnjom i u javnosti i u nadležnim državnim institucijama prihvata izveštaj revizora. To najpre važi za Vladu Srbije.

A to onda znači da prekršajne prijave nisu dovoljna opomena za one koji nepristojno koriste novac poreskih obveznika. Zato valjda drugu godinu zaredom imamo recidiviste u vladi.