Na kome je carstvo

Prilike u našem fudbalu podsećaju na odnose velikaša opevanih u narodnim epskim pesama. U „Urošu i Mrnjavčevićima” se kaže:

„Carevi se otimlju o carstvo,

Među se hoće da se pomore,

Zlaćenima da pobudu noži,

A ne znadu na kome je carstvo.”

O carstvo se otimlju kroz savez, o carstvo se otimlju u ligi, o carstvo se otimlju i gde se vidi i gde se ne vidi.

Ne prođe mnogo, a da se ne oglasi tabor nekog fudbalskog kralja Vukašina, despota Uglješe ili vojevode Gojka i ne zaište pravdu za sebe. Slično je bilo i pre šampionata, a, eto, i sada, između jesenje i prolećne sezone.

Svrha ovog teksta nije da presuđuje na kome je carstvo, jer ono u fudbalu ne bi trebalo da bude ni na kome. Nije ni da se bavi metafizičkim razmišljanjima naglas iz ovog ili onog tabora.

Ali, treba skrenuti pažnju svima u našem fudbalu da takvim otimanjem o carstvo rade i protiv svog tabora, to jest svog kluba.

Da li će bodove osvojiti ovaj ili onaj, da li je neko zaslužio da ih ima više ili manje, da li neko nekome pomaže ili odmaže sve su to virovi koje sami klubovi treba da isuše. Ili će ti vrtlozi da ih odvuku na dno.

Žalismo se da je u onoj Jugoslaviji bilo vrzino kolo. Kad se ona rasturi stvorismo sami novo i sada uzdišemo za onom nekadašnjom ligom.

Ako u našem fudbalu ima lova u mutnom, onda su ti krivolovci samo klubovi. A kakvi su oni, takav nam je i fudbal, takva nam je i liga, takve su nam i utakmice.

Ako naši klubovi ne žele viteške megdane među sobom – nema ko drugi da zavede red.

Mi sanjamo da se neki naš provuče u Ligu šampiona ili Ligu Evrope. Sa više od toga ni san ne može da nas časti.

A nekada je pred Crvenom zvezdom pao na kolena i Real, Partizan je na obe plećke oborio Mančester junajted, Vojvodini nije smetalo da protiv Atletika „majstoricu” igra u Madridu i da ga – pobedi.

A i oni manji su umeli da pokažu zube. Recimo, grčki Olimpijakos se protiv skromnog Rada provukao kroz iglene uši. Da ne pričamo kakva je čuda po Evropi pravio niški Radnički...

I u onoj Jugoslaviji je svako hteo da pobedi, bilo je i hladnog rata među klubovima, ali su to bile trenutne varnice koje je razum ipak ohladio.

A sada je on potrebniji nego tada, jer manja zemlja, pa manje i mogućnosti.

Kad bi se Crvena zvezda i Partizan, pa i Vojvodina, dogovorili da treba stvarati što jaču ligu, a ne samo da se gledaju svoji trenutni interesi, stvari bi krenule nabolje. Ali, čak i kad bi se sastali svi tabori čini se da bi to pre ličilo na onaj skup kod Samodreže crkve, gde svako traži da carstvo pripadne njemu, negoli na dogovor koji kuću gradi.

Ovako, na druge drvlje i kamenje, a na sebe oreol mučenika. Umesto umeća koje će privući publiku, pozivi profesionalnim navijačima da pomognu što većom halabukom. Važniji su bodovi po svaku cenu, nego da nam liga bude poligon za ono što nas čeka u Evropi.

Naši se klubovi bore na kome će fudbalsko carstvo u Srbiji. A ono je sve manje i sve slabije.