Operacija – adaptacija

Dok se opet toplije oblačimo pred novim naletom hladnoće, donekle se uklapamo u glavna zbivanja na međunarodnoj političkoj sceni. I ona se, ubrzano,prilagođavaju realnosti.

Posle dve decenije velikih promena – od pada Berlinskog zida do „globalnog rata protiv terorizma” i finansijskog loma –svet se prilagođava situaciji u kojoj više ne liči na sebe. Bezmalo su se sve vlasti, internacionalne organizacije pa i građani, našli na istom poslu: da podese svoje postupke prema okolnostima za koje, i kad su ih priželjkivali ili naslućivali, nisu dovoljno pripremljeni.

I nama predstoji operacija –adaptacija. U Strazburu je podržana težnja Srbije ka kontinentalnim integracijama, ali je i zatraženo da popravi svoj sistem toliko da može da postane kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Ispostavljeni zahtevi su kao za ulazak u bilo koji drugi klub, gde je pristup dozvoljen samo uz prihvatanje njegovih pravila.

Naše pozivanje na specifičnosti neće pomoći: nijedna država ne može da se učlani ako su joj sporni podaci u legitimaciji. Istovremeno, zahtevi iz EU podupiru davnašnje, a još neostvarene, želje ovdašnjih građana, na primer: da se bitno poboljša pravosuđe, pojača borba protiv korupcije...

I samoj EU predstoje prilagođavanja,veća od privikavanja koja ima s nama sličnima, a učlanjenima. Finansijske traume pojedinih članica kao i nerazrađenost institucija zajedničke politike, navele su niz eksperata da čak posumnjaju u njen i opstanak evra. Među njima je i američki nobelovac Pol Krugman koji je studijom u „Njujork tajmsu” ukazao i na značaj dostignuća Evrope. Ona je, konstatuje, stvorila „verovatno najdostojanstvenije društvo u ljudskoj istoriji… koje kombinuje demokratiju, ljudska prava i individualnu ekonomsku sigurnost kakvu Amerika nije dostigla”, pa bi neuspeh EU predstavljao i „tragediju za ceo svet”.

I dalje verujem da vredi braniti Evropu koja štiti građane a ne teritorije, koja se pravnom državom suprotstavlja etničkim raskolima, ističe španski filozof Fernando Savater u londonskom „Gardijanu”. Zabrinjava ga, dodaje, jačanje grupa nacionalista koji se zalažu za „protekcionizam prema inostranstvu” a „ekstremni liberalizam na domaćem terenu”, pri čemu ispoljavaju „huliganski mentalitet” koji bi da eliminiše „sve koji nisu naši”.

Potrebno nam je „više, a ne manje Evrope”, ukazuje komentator „Špigla”. Ona je, nastavlja, više od trgovinske zone, jer je „najuzorniji sistem političkih vrednosti”, pa svojoj Nemačkoj – za koju kaže da i sada dobro stoji jer se „oduprla neoliberalizmu” (SAD i Britanije) – poručuje da će joj, i ako plati više nego drugi, ulaganje u oporavak Evrope biti „investicija u pravu stvar”.

Objedinjena Evropa je „prava stvar” i zato što usitnjena ne bi mogla da odoli rastućoj tržišnoj konkurenciji „džinova”. Stoga je s vanrednom pažnjom, i zebnjom, pratila nove poteze, na vašingtonskim razgovorima Baraka Obame i Hu Đintaoa, ekonomskog povezivanja Amerike i Kine, u čemu sve više analitičara nazire mogućnost da, prvi put u modernoj istoriji, Stari kontinent ostane izvan glavne globalne igre.

Evropa je, doduše, poduže uvežbavala drugorazrednu ulogu, pod vođstvom Amerike, ali je u novo stoleće ušla sa ambicijom da ujedinjena učestvuje bar u deobi liderstva. Po ukupnom bruto domaćem proizvodu ona i jeste na prvom mestu, dok se njena politička uloga, s mestimično nedorečenim usaglašavanjima nacionalnih i nadnacionalnih prioriteta, doživljava kao „nedovoljno definisana”.

Na delikatna prilagođavanja su primorani i akteri aktuelnog strateškog derbija – Amerika i Kina. Ekonomski su se isprepletale kao da su trgovačko-finansijski sijamski blizanci, dok su im politički sistemi, pluralistička demokratija i „konfučijanski komunizam”, izrazito suprotstavljeni. Pred obema su premijerni izazovi. Amerika treba da se privikne da u bitnom ekonomskom partneru dobija rivala za globalnu stratešku premoć, a Kina – da se snađe na još neiskušanom putu: prerastanja zemlje u razvoju od regionalne u globalnu silu.

Zapad u celini prvi put dobija, izvan sebe, izrazito jaku i raznovrsnu konkurenciju u nadmetanju za svetski primat. Osim Kine, uticaj jačaju i Rusija, Indija, Brazil. Ova četvorka se čak i uortačila kao grupa BRIK (po inicijalima članica) i zalaže se za „multipolarni svet” (s više centara odlučivanja) što izražava i uzajamnim – razlikama.

U toku je, reklo bi se, veliko tumbanje koje bi se moglo nazvati globalizacija tranzicije ili tranzicija globalizacije. Odnosi snaga i prioriteta se ubrzano menjaju, povećavajući neizvesnosti. Rizike smanjuje činjenica da je sada, najzad, bitnije pitanje – ko će s kim, a ne  ko će protiv koga.

U takvim okolnostima, najsigurnije je, kao u ekologiji, biti prilagođen okolini. U našem slučaju ona je –Evropa.