Greška u koracima

Samo su jake policijske snage onemogućile vojvođanske ratare da u ponedeljak i juče stignu, sa traktorima i ostalim poljoprivrednim mašinama, u prestonicu i da defileom pored sedišta Vlade u Nemanjinoj 11 iskažu svoj gnev zbog zakašnjenja i izmenjenih mera agrarne politike.

Pojedine asocijacije uzbunjenih paora odustale su od takvog vida protesta kada je vlada, ipak, aminovala ono što je odavno obećavala, ali neke i dalje istrajavaju, jer insistiraju na tome da se podsticaji od 14.000 dinara po hektaru isplate svima, a ne samo onima do 10 ili, kako je kasnije Ministarstvo poljoprivrede izlicitiralo, do 30 hektara obradive površine. Iz Ministarstva poljoprivrede je poručeno ratarima da pregovora više nema.

Da li je takav potez ministarstva sasvim ispravan, neka ostane za neku drugu priliku, jer taj resor ne postoji sam za sebe, već upravo zbog onih koji čuče na ivicama drumova, ali svako mora da bude odgovoran za ono što (ne)učini, pa i novi ministar poljoprivrede.

Ovaj protest seljaka, da li sasvim slučajno, samo iz naše žitnice ne govori samo o ekonomskim, već pre svega o političkim posledicama svega onoga što se kod nas u toj privrednoj i izvoznoj uzdanici dešava. Ako je, kako nam poruči nova rekonstruisana vlada, hrana koju proizvodimo i izvozimo naša nafta, zbog čega joj i ukupnom ekonomskom politikom ne damo takav značaj i finansijsku potporu. Suština sadašnjeg nezadovoljstva paora nije samo u toj, reklo bi se, makroekonomskoj pozadini cele te priče, već u nečemu mnogo opipljivijem – u novcu koji su ti ljudi, pogotovo oni do sto hektara zemlje, odlukom vlade izgubili.

Oni su u ovu poljoprivrednu i ekonomsku godinu ušli sa očekivanjem da će im u toku godine, ako ne u prvom polugođu, biti isplaćeno tih 14.000 dinara po hektaru. Ljudi su se, sudeći po njihovim izjavama, čak i zajmili da zasnuju novu proizvodnju, kupe reprodukcioni materijal, mašine, opremu…

I sada, odjednom, dolazi novi ministar, iz iste partije kao i prethodni, i u pola godine saopštava nova pravila – na te podsticaje mogu da računaju samo oni do deset hektara. Od 75.000 registrovanih preduzeća čak je 55.000 upravo tih sa nekadašnjim „maksimumom”, koji su u dobrom broju južno od Dunava i Save, što sa regionalnog aspekta takođe nije zanemarljivo. Ali, sa ekonomskog pa i političkog stanovišta nedopustivo je da se pravila igre menjaju u toku godine. Zbog čega sve ovo nije ostavljeno za početak 2012, da se ljudi na vreme spreme za nova pravila, a ne da im se namah vezuju ruke. Ili je, možda, presudila želja da se brzim koracima i merama nešto promeni u susret novoj predizbornoj kampanji.

Šta god bilo, makar i nama svojstvena greška u koracima, kada u suštini i dobru ideju aljkavo odradimo, ovako kako su krenuli ministarstvo i vlada nije najbolja uvertira za novu žetvu. Ne samo na poljima, već i u pridobijanju glasova u predstojećoj vrućoj predizbornoj trci. A gnevan seljak zna da pamti.