Žudnja za ubijanjem

Džejms Holms, 25-godišnji momak iz grada Aurora, u američkoj državi Kolorado, ofarbao je u petak kosu u crveno, navukao na sebe pancirni prsluk, stavio gas masku na lice, za pojas zadenuo pištolj a u ruke uzeo automatsku pušku i krenuo – u smrtonosni pohod. Njegov cilj bio je lokalni bioskop u kojem se upravo premijerno prikazivao film «Uspon mračnog viteza», najnovija u nizu priča o Betmenu, neuništivom superheroju.

Rano je da se procenjuje šta je Holms tog dana hteo da dokaže. Sve što je izjavio policajcima prilikom hapšenja bilo je da je on – «Džoker» – jedan od likova iz trilogije o Betmenu. Kako god bilo, rezultat njegovog pohoda bio je stravičan – 12 mrtvih i 50 ranjenih poštovalaca celuloidnog junaka.

Vest o tragediji proširila se svetom poput munje. Mnogo brže no vesti o ubijenima u Siriji, Avganistanu… U današnjem svetu stalnih ratova, terorizma, finansijskih kriza, globalnih potresa u kojima stradaju milioni ljudi, čin pojedinca, manijaka koji se latio oružja i, naizgled bez ikakvog povoda, počeo oko sebe da seje smrt, privlači pažnju. Možda upravo stoga što je – iracionalan.

Amerika je u šoku. Mediji su iskoristili masakr u Aurori da podsete kako je, u aprilu ne tako davne 1999, na samo tridesetak kilometara od ovog grada, takođe, počinjen sličan zločin. Protagonisti masakra tada su bili dvojica učenika lokalne srednje škole, stari 17 i 18 godina. Iza njih je ostalo 13 beživotnih tela i 26 ranjenih đaka. Oni se nisu predali policiji, sami su sebi presudili.

Tri meseca kasnije radnik na berzi u Atlanti ubio je 12 osoba, među njima rođenu suprugu i dvoje dece. Oktobra 2002. jedan snajperista je sejao smrt po Vašingtonu. Bilans, 10 mrtvih. Sve je nastavljeno i u narednim godinama. U 2011. u Tusonu, Arizona, sumanuti strelac ubio je šestoro ljudi, uključujući i jednu devetogodišnju devojčicu…

Student iz Virdžinije Song Hui Čo (23) otišao je 2007. najdalje: prvo je ubio dvoje kolega, potom otišao u svoju sobu, dodatno se naoružao i presudio još tridesetorici akademaca, pre nego što je sebi prosvirao metak kroz glavu. Za sobom je ostavio sledeću poruku: «Naterali ste me na ovo»…

Šta je to što osobu koja u jednom trenutku rezignirano kaže: «Dođe mi da nekoga ubijem», natera da i ostvari izrečenu pretnju? Kako da znamo koliko je ko, i kada, spreman da pređe tu magičnu granicu, da se pretvori u nekog novog Holmsa ili Čoa, i počini masovni zločin?

Stručnjaci kažu: ako želite da spoznate prave razmere takvog užasa, zamislite sebe kao – učesnika. Jednako kao što biste se stavili u ulogu pljačkaša banke, kradljivca automobila... Razmere zločina, u ovom slučaju masovnog ubistva, i vaša urođena savest odrediće da li ćete sebe pre zamisliti kao ubicu, ili kao žrtvu. Jednako kao što u nama postoji onaj osećaj da ne želimo da neko nama čini zlo, ne želimo ni mi da ga činimo drugima. Tako ćemo spoznati i meru sopstvene sposobnosti da se u trenutku ne pretvorimo u ubicu, ma šta da nam se dešava. Jer, prema rečima doktora Stentona Seminova, forenzičara i psihologa, masovne ubice imaju sposobnost da u trenutku isključe sopstvenu savest, da izbrišu granicu između dobra i zla, počine to što su naumili i potom se vrate u stvarnost.

Jedan od takvih svakako je i Anders Bering Brejvik, Norvežanin koji je prošle godine ubio 77 osoba, što uz pomoć eksploziva, što pucajući u njih. Na suđenju u aprilu ove godine, osetio je potrebu da se izvini porodicama onih koji su u njegovom ubilačkom pohodu stradali nevini, sticajem loših okolnosti. Ipak, ostao je dosledan: «Masakr je bio užasan, ali neophodan» izjavio je.

Ono što spaja slučajeve Holmsa i Brejvika je posvećenost – fikciji. Amerikanac je zamislio da je deo jedne filmske priče, Norvežanin je ubilački zanat vežbao igrajući video igrice. Da li im je takvo specifično bekstvo od stvarnosti na neki način prigušilo savest i olakšalo odluku da postanu monstrumi moraće da odgovore stručnjaci. I to što pre. Jer ako poštujemo pravo pojedinca da poseduje vatreno oružje i, istovremeno se «napaja» dogodovštinama fiktivnih, i obavezno neuništivih, junaka sa bioskopskog platna ili iz kompjuterskih igara, onda to znači da sebi dajemo pravo da i mi, kada nam «pukne film» reagujemo na sličan način. Srećom, ogromna većina nas ne spada u onu kategoriju ljudi koja je, prema rečima doktora Seminova, sposobna da na određeno vreme «isključi» savest.

Posle tragedije u Aurori policija širom SAD pojačala je nadzor pred bioskopima, posebno pred onima u kojima se prikazuje «Uspon mračnog viteza». U Francuskoj, u Parizu, nisu hteli ništa da rizikuju – otkazali su premijeru.

.