Жудња за убијањем

Џејмс Холмс, 25-годишњи момак из града Аурора, у америчкој држави Колорадо, офарбао је у петак косу у црвено, навукао на себе панцирни прслук, ставио гас маску на лице, за појас заденуо пиштољ а у руке узео аутоматску пушку и кренуо – у смртоносни поход. Његов циљ био је локални биоскоп у којем се управо премијерно приказивао филм «Успон мрачног витеза», најновија у низу прича о Бетмену, неуништивом суперхероју.

Рано је да се процењује шта је Холмс тог дана хтео да докаже. Све што је изјавио полицајцима приликом хапшења било је да је он – «Џокер» – један од ликова из трилогије о Бетмену. Како год било, резултат његовог похода био је стравичан – 12 мртвих и 50 рањених поштовалаца целулоидног јунака.

Вест о трагедији проширила се светом попут муње. Много брже но вести о убијенима у Сирији, Авганистану… У данашњем свету сталних ратова, тероризма, финансијских криза, глобалних потреса у којима страдају милиони људи, чин појединца, манијака који се латио оружја и, наизглед без икаквог повода, почео око себе да сеје смрт, привлачи пажњу. Можда управо стога што је – ирационалан.

Америка је у шоку. Медији су искористили масакр у Аурори да подсете како је, у априлу не тако давне 1999, на само тридесетак километара од овог града, такође, почињен сличан злочин. Протагонисти масакра тада су били двојица ученика локалне средње школе, стари 17 и 18 година. Иза њих је остало 13 беживотних тела и 26 рањених ђака. Они се нису предали полицији, сами су себи пресудили.

Три месеца касније радник на берзи у Атланти убио је 12 особа, међу њима рођену супругу и двоје деце. Октобра 2002. један снајпериста је сејао смрт по Вашингтону. Биланс, 10 мртвих. Све је настављено и у наредним годинама. У 2011. у Тусону, Аризона, суманути стрелац убио је шесторо људи, укључујући и једну деветогодишњу девојчицу…

Студент из Вирџиније Сонг Хуи Чо (23) отишао је 2007. најдаље: прво је убио двоје колега, потом отишао у своју собу, додатно се наоружао и пресудио још тридесеторици академаца, пре него што је себи просвирао метак кроз главу. За собом је оставио следећу поруку: «Натерали сте ме на ово»…

Шта је то што особу која у једном тренутку резигнирано каже: «Дође ми да некога убијем», натера да и оствари изречену претњу? Како да знамо колико је ко, и када, спреман да пређе ту магичну границу, да се претвори у неког новог Холмса или Чоа, и почини масовни злочин?

Стручњаци кажу: ако желите да спознате праве размере таквог ужаса, замислите себе као – учесника. Једнако као што бисте се ставили у улогу пљачкаша банке, крадљивца аутомобила... Размере злочина, у овом случају масовног убиства, и ваша урођена савест одредиће да ли ћете себе пре замислити као убицу, или као жртву. Једнако као што у нама постоји онај осећај да не желимо да неко нама чини зло, не желимо ни ми да га чинимо другима. Тако ћемо спознати и меру сопствене способности да се у тренутку не претворимо у убицу, ма шта да нам се дешава. Јер, према речима доктора Стентона Семинова, форензичара и психолога, масовне убице имају способност да у тренутку искључе сопствену савест, да избришу границу између добра и зла, почине то што су наумили и потом се врате у стварност.

Један од таквих свакако је и Андерс Беринг Брејвик, Норвежанин који је прошле године убио 77 особа, што уз помоћ експлозива, што пуцајући у њих. На суђењу у априлу ове године, осетио је потребу да се извини породицама оних који су у његовом убилачком походу страдали невини, стицајем лоших околности. Ипак, остао је доследан: «Масакр је био ужасан, али неопходан» изјавио је.

Оно што спаја случајеве Холмса и Брејвика је посвећеност – фикцији. Американац је замислио да је део једне филмске приче, Норвежанин је убилачки занат вежбао играјући видео игрице. Да ли им је такво специфично бекство од стварности на неки начин пригушило савест и олакшало одлуку да постану монструми мораће да одговоре стручњаци. И то што пре. Јер ако поштујемо право појединца да поседује ватрено оружје и, истовремено се «напаја» догодовштинама фиктивних, и обавезно неуништивих, јунака са биоскопског платна или из компјутерских игара, онда то значи да себи дајемо право да и ми, када нам «пукне филм» реагујемо на сличан начин. Срећом, огромна већина нас не спада у ону категорију људи која је, према речима доктора Семинова, способна да на одређено време «искључи» савест.

После трагедије у Аурори полиција широм САД појачала је надзор пред биоскопима, посебно пред онима у којима се приказује «Успон мрачног витеза». У Француској, у Паризу, нису хтели ништа да ризикују – отказали су премијеру.

.