Igre iza krugova

Kinez Čen Guamin, na najbolji način je iskazao svoju privrženost olimpijskoj ideji. U protekle dve godine provezao je na biciklu, bezmalo, 60.000 kilometara. Dugi put vodio ga je kroz 16 država. Peo se na visine na kojima se temperature spuštaju na 30 stepeni ispod nule, spuštao u doline u kojima su harale vrućine, vodene bujice i poplave, prolazio kroz ratom rastrzane teritorije... I sve to kako bi, kao što sam reče: «širio duh olimpizma».

Za svoj poduhvat Čen je, svakako, stekao pravo na medalju. Ali o ovoj vrsti odličja, nažalost, odlučuju oni koji iza olimpijskih krugova razmišljaju na drugačiji način – politički.

Svetskim medijima u četvrtak je prostrujala vest da Aleksandar Lukašenko, predsednik Belorusije i bivši hokejaš, nije poželjan u Velikoj Britaniji. Neće mu biti omogućeno da dođe na igre u London i sa zemljacima podeli radost učešća na najvećem sportskom skupu ove godine. U greh mu se stavlja «netransparentnost» predsedničkih izbora 2010. Političke vrednosti su u ovom slučaju, a sudeći po načinu na koji razmišljaju birokrate u Olimpijskom komitetu, jače od sportskih.

Okrenemo li se, međutim, prošlosti, videćemo da Englezi nisu izmislili «rupu na saksiji». Stvaraoci modernih olimpijskih igara, na čelu sa francuskim baronom Pjerom de Kubertenom 1894. u Parizu, sigurno su na umu imali i političku komponentu jednog ovakvog planetarnog događaja. Ali, prevashodno, u kontekstu opšteg izmirenja i postizanja zajedničke dobre volje. Upravo onako kako su to radili antički Grci kada su, zarad sportskih nadmetanja, na neko vreme prekidali sve ratove.

Ipak, ono što je usledilo potpuno je narušilo veru u nepolitičnost sporta. Naime, već na igrama 1908. takmičari Velikog finskog vojvodstva nastupali su nezavisno od reprezentacije carske Rusije, čiji deo je njihova zemlja tada bila. Slično je, na istim igrama, bilo i sa Ircima, i njihovim odnosom prema matici – Velikoj Britaniji.

Time su otvorena vrata za učešće i sportistima koji nisu želeli da se tokom takmičenja diče zastavama i grbovima zemalja čiji su podanici faktički bili, ali su, na neki način, aminovane i ideje separatizma koje neki i danas podgrevaju. Potom su došli i ratovi. Oni pravi, sa velikim stradanjima, koji su prekinuli svako maštanje o sportskim uspesim i pojedinaca i reprezentativnih timova.

Usledili su i ideološki nesporazumi, najintenzivniji u vreme, takozvanog, «hladnog rata», a koji su u punoj meri promovisali – bojkot. SAD su 1980, zajedno sa još 62 zemlje, zbog invazije Sovjetskog saveza na Avganistan, odlučile da ne učestvuju na igrama u Moskvi. Odgovor je stigao četiri godine kasnije bojkotom igara u Los Anđelesu. Protagonisti su bili tadašnji Sovjetski savez i još 14 njemu bliskih država. Nešto od tog duha biće prisutno i ovih dana u Londonu. Naime, argentinska predsednica Kristina Fernandes de Kiršner odbila je poziv da dođe na svečano otvaranje igara. Razlog: teritorijalni spor Argentine i Velike Britanije oko Foklandskih ostrva.

Uplitanje politike u sport svoje najružnije lice pokazalo je ipak 1972. u Minhenu, kada je u terorističkom napadu stradalo 11 sportista iz Izraela.

Sve navedeno kao da je unelo nervozu među organizatore igara u Londonu. Tako se desilo da su otcepljene gruzijske republike Abhazija i Južna Osetija na spisku učesnika «vraćene» u Rusku Federaciju, sportistkinjama Severne Koreje učešće je pokvareno isticanjem zastave Južne Koreje, ruskim volonterima koji su krenuli da podrže svoje sportiste u olimpijskom selu nisu izdate ulazne vize...

To nas dovodi i do stava da su olimpijske igre, kako je napisao jedan sociolog, u stvari – promocija nacionalizma. Naime, uz sve napore da stvorimo svet bez granica, one kao da se odjednom uzdižu, još više i još čvršće. Dovoljno je posmatrati ponašanje publike tokom takmičenja, njihovu iracionalnu vezanost za sportske nacionalne heroje, mržnju koju iskazuju prema protivniku. Na otvaranju igara, u petak uveče u Londonu, nemački zvaničnik je defile ekipe svoje zemlje čak propratio pozdravom koji neodoljivo podseća na one iz doba nacizma.

Svaku pobedu osećamo kao sopstvenu, a poraz kao ličnu tragediju. Zvuci himne zemlje u kojoj smo rođeni i živimo, kao i vijorenje zastave, u drugi plan bacaju sve muke kojima smo izloženi zato što živimo upravo u toj državi. I posle svega, hteli to da priznamo ili ne, duh sporta potiskujemo u drugi plan. A mi sami postajemo – zatočenici politike.

Antički Grci nas ništa nisu naučili.