Игре иза кругова

Кинез Чен Гуамин, на најбољи начин је исказао своју приврженост олимпијској идеји. У протекле две године провезао је на бициклу, безмало, 60.000 километара. Дуги пут водио га је кроз 16 држава. Пео се на висине на којима се температуре спуштају на 30 степени испод нуле, спуштао у долине у којима су харале врућине, водене бујице и поплаве, пролазио кроз ратом растрзане територије... И све то како би, као што сам рече: «ширио дух олимпизма».

За свој подухват Чен је, свакако, стекао право на медаљу. Али о овој врсти одличја, нажалост, одлучују они који иза олимпијских кругова размишљају на другачији начин – политички.

Светским медијима у четвртак је прострујала вест да Александар Лукашенко, председник Белорусије и бивши хокејаш, није пожељан у Великој Британији. Неће му бити омогућено да дође на игре у Лондон и са земљацима подели радост учешћа на највећем спортском скупу ове године. У грех му се ставља «нетранспарентност» председничких избора 2010. Политичке вредности су у овом случају, а судећи по начину на који размишљају бирократе у Олимпијском комитету, јаче од спортских.

Окренемо ли се, међутим, прошлости, видећемо да Енглези нису измислили «рупу на саксији». Ствараоци модерних олимпијских игара, на челу са француским бароном Пјером де Кубертеном 1894. у Паризу, сигурно су на уму имали и политичку компоненту једног оваквог планетарног догађаја. Али, превасходно, у контексту општег измирења и постизања заједничке добре воље. Управо онако како су то радили антички Грци када су, зарад спортских надметања, на неко време прекидали све ратове.

Ипак, оно што је уследило потпуно је нарушило веру у неполитичност спорта. Наиме, већ на играма 1908. такмичари Великог финског војводства наступали су независно од репрезентације царске Русије, чији део је њихова земља тада била. Слично је, на истим играма, било и са Ирцима, и њиховим односом према матици – Великој Британији.

Тиме су отворена врата за учешће и спортистима који нису желели да се током такмичења диче заставама и грбовима земаља чији су поданици фактички били, али су, на неки начин, аминоване и идеје сепаратизма које неки и данас подгревају. Потом су дошли и ратови. Они прави, са великим страдањима, који су прекинули свако маштање о спортским успесим и појединаца и репрезентативних тимова.

Уследили су и идеолошки неспоразуми, најинтензивнији у време, такозваног, «хладног рата», а који су у пуној мери промовисали – бојкот. САД су 1980, заједно са још 62 земље, због инвазије Совјетског савеза на Авганистан, одлучиле да не учествују на играма у Москви. Одговор је стигао четири године касније бојкотом игара у Лос Анђелесу. Протагонисти су били тадашњи Совјетски савез и још 14 њему блиских држава. Нешто од тог духа биће присутно и ових дана у Лондону. Наиме, аргентинска председница Кристина Фернандес де Киршнер одбила је позив да дође на свечано отварање игара. Разлог: територијални спор Аргентине и Велике Британије око Фокландских острва.

Уплитање политике у спорт своје најружније лице показало је ипак 1972. у Минхену, када је у терористичком нападу страдало 11 спортиста из Израела.

Све наведено као да је унело нервозу међу организаторе игара у Лондону. Тако се десило да су отцепљене грузијске републике Абхазија и Јужна Осетија на списку учесника «враћене» у Руску Федерацију, спортисткињама Северне Кореје учешће је покварено истицањем заставе Јужне Кореје, руским волонтерима који су кренули да подрже своје спортисте у олимпијском селу нису издате улазне визе...

То нас доводи и до става да су олимпијске игре, како је написао један социолог, у ствари – промоција национализма. Наиме, уз све напоре да створимо свет без граница, оне као да се одједном уздижу, још више и још чвршће. Довољно је посматрати понашање публике током такмичења, њихову ирационалну везаност за спортске националне хероје, мржњу коју исказују према противнику. На отварању игара, у петак увече у Лондону, немачки званичник је дефиле екипе своје земље чак пропратио поздравом који неодољиво подсећа на оне из доба нацизма.

Сваку победу осећамо као сопствену, а пораз као личну трагедију. Звуци химне земље у којој смо рођени и живимо, као и вијорење заставе, у други план бацају све муке којима смо изложени зато што живимо управо у тој држави. И после свега, хтели то да признамо или не, дух спорта потискујемо у други план. А ми сами постајемо – заточеници политике.

Антички Грци нас ништа нису научили.