Politika bez duha olimpizma

Da se na olimpijskim igrama takmiče isključivo svetski državnici, zlatnu medalju u džudou bi sigurno osvojio ruski predsednik Vladimir Putin. Imajući u vidu njihove studentske dane zlatni košarkaški tim predvodio bi američki predsednik Barak Obama, dok bi francuski predsednik Fransoa Oland bio kapiten pobedničke fudbalske reprezentacije. U ženskoj konkurenciji takmičila bi se verovatno nemačka kancelarka Angela Merkel, poznata kao veliki ljubitelj fudbala. Bivši kapiten teniskog univerzitetskog tima Oksforda a sada britanski premijer Dejvid Kameron najverovatnije bi osvojio zlatnu medalju u tenisu, a ako bi se prisetio dečačkih iskustava italijanski premijer Mario Monti mogao bi da osvoji zlato u biciklizmu. Kineski predsednik Hu Đintao bi se najverovatnije oprobao u stonom tenisu, ali bi mu Obama i Kameron bili žestoka konkurencija u osvajanju medalje...

Srećom, svetski državnici nisu se takmičili na Olimpijskim igrama u Londonu koje se završavaju danas, ali prsti politike i njene verne pratilje – biznisa –bili su više nego prisutni na Igrama. Istini za volju, olimpijske igre su uvek bile i poprilično važan politički događaj. Još od prvih modernih Olimpijskih igara 1896. godine, nacionalni identitet, zastave i himne su važan deo ovog sportskog nadmetanja u kojem se i dan-danas svaki takmičar gleda i kroz naočare politike, odnosno države koju predstavlja.

Lista zemalja sa ukupnim brojem osvojenih medalja proteklih dana bila je svojevrsni kantar za merenje sportsko-političke moći zemalja na kojem su se na samom vrhu borile SAD i Kina, dok su ih na izvesnoj distanci sledile Rusija i Velika Britanija. Da je politika nezaobilazan začin Igara svedoči i to da se na internetu pojavila i tabela na kojoj su države članice Evropske unije svrstane u isti blok pod plavom zastavom sa zlatnim zvezdicama. EU kao jedinstven blok, po broju medalja (više od 270) nadmašuje tri puta prvorangirane SAD. Premda bi Britanci kao šampioni evroskepticizma sigurno istakli da su četvrtinu (u jednom trenutku čak trećinu) ukupnog broja medalja EU upravo oni osvojili, sasvim je izvesno da su Evropljani želeli da pošalju političko-sportsku poruku Amerikancima i Kinezima da, ipak, sa Starog kontinenta potiče najviše vrhunskih sportista te da je EU sportska supersila.

Evropske poruke, ipak, nisu toliko dopirale do Amerikanaca i Kineza, čiji duel za prvo mesto po broju osvojenih medalja je skoro verno zamenio nekadašnju hladnoratovsku trku za medaljama između SAD i SSSR. Američko-kineska borba postala je borba dva sistema. Jednog centralizovanog s jakim autoritetom, isključivo usmerenog na osvajanje što više medalja zarad ideološkog ponosa i dokaza da je njihov komunistički sistem ispravan. Drugi sistem je kapitalistički, otvoreniji da primi migrante pod svoju zastavu, ali s podjednako jakim pritiskom na sportiste da osvoje što više medalja. Razlika je samo u tome što je izvor pritiska na sportiste izmešten s političkih vlasti na velike korporacije koji sponzorišu sport.

Tako su politika i biznis deformisali olimpijsko geslo „Važno je učestvovati”. Sportska etika, amaterizam i uzdanje u sopstvenu snagu i sposobnost morali su da ustuknu pred novom „svetošću” – profitom, koji je (odlukom Olimpijskog komiteta) naložio da svaki sportista koji nosi opremu čiji proizvođač nije sponzor Igara može biti diskvalifikovan. Sponzori, vlasnici TV prenosa i organizatori postali su moderni rimski imperatori koji u areni očekuju od svojih savremenih gladijatora da im donesu medalju ukoliko žele da ih oni i dalje finansijski podržavaju.

Međutim, jedan od onih koji je uspeo u Londonu da pokaže pravi duh olimpizma je jedan stolar iz Osla, poreklom iz Danske. Dvadesetosmogodišnji Anders Golding je svoje dugogodišnju zaljubljenost u streljaštvo krunisao srebrnom olimpijskom medaljom u disciplini skit (gađanje u pokretnu metu). Ovaj Danac je medalju posvetio radnicima železare Ilva iz Taranta na jugu Italije, gde svake zime odlazi da trenira budući da u ledenoj Norveškoj gde živi i radi to tada ne može. Ovoj železari preti zatvaranje i sva je prilika da će bez posla ostati Goldingovi prijatelji, među kojima i Pijetro Đenga, bivši italijanski reprezentativac u skitu koji je sada radnik železare i zimi besplatno trenira Goldinga.

Golding je sam sa oko 10.000 evra finansirao svoje pripreme za Igre, a prilikom osvajanja prve ovogodišnje medalje za Dansku upravo se setio svojih italijanskih prijatelja, a svom treneru Đengi čija supruga treba uskoro da se porodi, poslao je malu novčanu pomoć. Pravi duh sporta i olimpizma koji su, čini se, zaboravili i Olimpijski komitet i političari i velike korporacije.