Bogojavljenska vodica

„Kompanije će aktivno tražiti načine da učine svaku zajednicu u kojoj posluju boljim mestom za život i rad, znajući da je njihov uspeh direktno povezan sa uspehom tih zajednica”....

Ne, nije reč o nekoj apstraktnoj deklaraciji Skupštine Ujedinjenih nacija koju niko živ van zdanja u Njujorku ne razume, već o prvom članu naše Deklaracije o unapređenju trgovinskog sektora. Dokument pun opštih mesta i pompezno danima najavljivan potpisali su pre dva dana rukovodioci najvećih trgovinskih lanaca u zemlji. Svečanom činu u zgradi nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća prisustvovao je i Rasim Ljajić, ministar trgovine. Usledio je potom aplauz, a poneki direktor lanca čak se i obratio prisutnima i to iskoristio da izreklamira proizvode svoje privatne marke. Potom su pojedini mediji ne ulazeći u problematiku objavili optimistične tekstove pod naslovom – deklaracijom do nižih cena (!?).

I šta sad?

Po svemu sudeći ništa. Biće to još jedan u nizu papir poput bogojavljenske vodice – ne šteti, ali i ne koristi. Ili kako bi to vispreni Mađari rekli – evo ti ništa, al ga drži čvrsto.

Jednostavno u tom nazovimo dokumentu nema odgovora na glavno pitanje – šta od svega toga imaju potrošači? Besplatan marketing za trgovce i državu ništa im ne znači kada krenu u supermarket.

Nema konkretnih odgovora ni na pitanja koja je potpisnik ovih redova juče poslao najvećim trgovcima koji su pristupili deklaraciji – „Delezu”, „Merkatoru”, „Idei”, „Metrou”. Šta taj dokument menja u vašem poslovanju, pitali smo. I pošto ne posluju samo u Srbiji – da li ste još negde naišli na sličnu praksu? Odgovorio je samo „Delez”i to da su zemlje van ovog regiona u kojima posluju sistemi zasnovani na otvorenom tržištu i da im takve deklaracije ne trebaju.

Što se države tiče, ona najavljuje da će ovaj dokument predstavljati uvod u formiranje socijalne korpe (u kojoj će biti ponuđen po jedan artikal iz kategorije osnovnih namirnica po nižoj ceni). To, naravno, ne mora da bude loše. Ugroženim kupcima dobro će doći.

Međutim, nije li to malo sebično i ne liči li na pranje ruku? Sfera socijalne politike delom se izmešta iz oblasti državne odgovornosti i prebacuje u privredu. Ukoliko koncept socijalne korpe i zaživi, ko će platiti razliku između tržišne i povlašćene cene? Sigurno ne država, već trgovci i proizvođači. A oni to ne moraju da rade, privatnici se ne bave socijalom.

I za kraj. Da ne zaboravimo u kakvoj zemlji živimo. Ovde se ni zakoni ne poštuju, a kamoli neke tamo neobavezne deklaracije, kodeksi, proglasi. Jer, kako to u neformalnom razgovoru reče jedan od poslodavaca, može da se desi da taj dokument u stvarnosti ima snagu kao i obaveza isplate toplog obroka, ali bez propisanog obaveznog iznosa. A šta pokazuje naše iskustvo? Nulu. I to čistu.