Period zahlađenja

Za školsku lekciju o razlikovanju normativnog i stvarnog pogodan je primer položaja Crkve u Srbiji u vreme i posle komunizma. U oba perioda u najvišem pravnom aktu Ustavu (bilo) je zapisano da je Crkva odvojena od države i u tom normativnom pogledu ništa se nije promenilo, ali stvarno – jeste. I to,voljom političkog faktora koji je ne samo u Srbiji negona prostoru cele bivše Jugoslavije, još u godinama kad je država formalno još bila socijalistička, počeo da menja svoj odnos prema veri i verskim zvaničnicima. Kao što je poznato, reč je o periodu naglog jačanja značaja nacionalnih identiteta, kada su verske zajednice počele da se koriste kao jedan od elemenata narodne kohezije ali i unutardržavnog razlikovanja. Verske organizacije su tu pruženu ruku političara prihvatile i tako smo se još krajem osamdesetih, a pogotovo od devedesetih godina, suočili s novom pozicijom ovdašnjih konfesija. Kao što su primetili autori priloga u našoj seriji, političari su, uz obrazloženje da ispravljaju nepravde iz prošlosti, počeli da koriste crkvu kao dodatni izvor sopstvenog legitimiteta. Ali i kao oblik ideologije. Jer u vreme ratnih sukoba i kolapsa društvenog sistema vrednosti, vlast (a i opozicija) je u religiji i Crkvi videla mogućnost za ,,duhovnu i emocionalnu kompenzaciju”, pa i za jačanje značaja nacionalnog identiteta.

Ovo povećano uvažavanje religije, praćeno finansijskom pomoći, verske zajednice su oberučke prihvatile, dok su se političari nadmetali u tome ko će pre u javnosti da se pojavi u društvu predstavnika vere. Većinska Crkva u sekularnoj Srbiji u periodu tranzicije tako je promenila svoju društvenu poziciju. To je i vreme kada su predstavnici Crkve počeli da se intenzivno bave nacionalnim i drugim pravima svojih vernika. A kako su ta prava tokom ratnih sukoba često bivala veoma ugrožena tako je i Crkva imala veću potrebu da indirektno učestvuje u političkom životu. Ove pozicije nisu promenjenedo danas. Aktuelni političari imaju potrebu da deo svog legitimiteta traže u zgradi Patrijaršije, ali problemi u odnosima državnih i verskih predstavnika u Srbiji potiču, najpre, iz činjenice da vladike i patrijarsi ne pristaju samo da se slikaju sa stranačkim liderima nego i da ponešto javno kažu o društvu u kome žive.U stvari, utisak je da problema ne bi bilo ni u tim novim navikamacrkvenih velikodostojnika kada bi oni samo podržavali političare. Ali, naravno, oni iskazuju i razlike i neslaganja, i to ponekad veoma bitna, kao što je slučaj s aktuelnim Briselskim sporazumom o Kosovu. Kada se tome doda da Crkva ima u svojim redovima i neke nešto ekstremnije predstavnike, one koji pozivaju vladu na ,,upokojenje”, onda se može pretpostaviti u kakvim su trenutnim odnosima država i crkva u Srbiji.

Naravoučenije iz svega ovoga je u sledećem: ako je državi Crkva bila u jednom periodu i te kako potrebna kao politička podrška, i ako kontinuitet u traženju te podrške postoji, onda se moraju snositi i posledice izostanka ,,blagoslova” u situacijama kada verski predstavnici procene da treba da ga uskrate.Šta će to neslaganje doneti crkvi a šta vladi, u ovom trenutku je teško proceniti, mada su autori priloga u našoj seriji izneli načelnu ocenu da Crkva u tim sukobima najčešće izvlači ,,deblji kraj”. Iako taj odnos nije nimalo jednostavan, jer i država je, pogotovo danas, svesna značaja Crkve za vernike i birače i nikako nije za toda u ovim tranzicionim vremenima konop zateže previše prema instituciji koja uživa veliki ugled u narodu. Uslov za to je da Crkva ućutka svoje ,,ekstremiste” i onana tome očigledno radi, ali, opet, i ne odstupa od nekih svojih neslaganja s vladom. Faza zahlađenja je u toku.

Od sutra nova serija: Dokle Srbija može više da troši nego što zarađuje