Bankarenje

Da naša privreda grca u gubicima više nije vest. Ali, jeste da je polovina od 29 banaka Srbije okončala prošlu godinu sa minusom od oko 18 miliona evra. Ako je za privredu gotovo normalno da tanko posluje i da iskazuje gubitke, šta bi s bankama?

Njihov rđav rezultat, makar i na prvi pogled, ne sluti na dobro, pre svega za dužnike, jer taj njihov minus, svejedno kako nastao, neko mora da plati. Čime? Pa, između ostalog, i višim kamatama.

Bankare, razume se, ne treba učiti biznisu. Po onoj narodnoj, „ako vidiš bankara da skače kroz prozor, ne razmišljaj, skači za njim – ne može ti biti lošije”.

Pitanje je koliko sada ta poslovica vredi posle obelodanjivanja njihovog poslovnog rezultata u odista teškoj 2013. I da nevolja bude teža – ni za ovu godinu mnoge od njih neće videti boljitak, baš kao i sama privreda i dobar broj građana kao njihovi klijenti.

Banke svoj poslovni minus pravdaju nenaplativim potraživanjima. Četvrtinu odobrenih zajmova privredi ne mogu da naplate. I to jeste naš najveći problem. I na šta još banke skreću pažnju – nemaju, kažu, kome da „prodaju” pare. Privreda i građani se razdužuju. Pada zaduženost. Sasvim logično. Klijenti se ponašaju krajnje racionalno – u krizi, velikoj poslovnoj neizvesnosti, visokoj mogućnosti da ostaneš bez posla… niko se ne zadužuje. Osim baš kad se mora – pa puklo gde puklo.

U celoj ovoj priči ima jedan detalj koji nije baš nevažan za banke i njihove klijente, a o kome one uporno ne samo ćute, već se i ponašaju kao da ih se sve to ne dotiče.

Jedno od prvih tržišnih pravila je – da kada roba nema tražnju njena cena treba da ide nadole. Drugim rečima, bankama još ne pada na pamet da u potrazi za kupcima „svojih para” ponude niže kamate.

To naši seljaci svakog dana čine na pijacama – čim vide da im jabuke slabo idu – skidaju cenu. A ne! To u našim bankama ne biva, iako, sudeći po mnogim tržišnim principima, za to ima puno smisla – inflacija je tek iznad dva odsto, euribor je poodavno ispod pola procenta i konačno – slabi tražnja.

Zašto, upitaće neko? Iz sasvim prostog razloga. Prvo banke se drže nekog svog, možda bi bila prejaka reč, kartelskog reda – nijedna neće prva da iskoči iz „dogovorene” kamatne politike, a i što bi kada NBS već mesecima drži svoju referentnu kamatnu stopu od 9,5 pa i koji promil veću za svoje i državne hartije od vrednosti. I pošto je to bankama veoma siguran i isplativ posao, o čemu svedoči i lanjski rast plasmana u te papire od svih 15 odsto, jasno je da kod nas uskoro nije moguć vaskrs niskih kamata. Na delu je čisto – bankarenje. Važno je da kaplje.

Ispada da ni državi, odnosno NBS, nije stalo do osetnijeg pada kamata zbog slabe tražnje novca, ali bankare ne treba učiti kako da ih oplode i sačuvaju. Snaći će se oni već i neko će to uvek platiti – pre ili kasnije.