„Politika” i Veliki rat

Evropa je spokojno dočekala tu 1914.

Balkanski ratovi su okončani. U Hagu je uz velike počasti otvorena Palata mira u kojoj će se „razmirice među narodima rešavati mirnim putem”. Kajzer Vilhelm slavljen je kao mirotvorac.

Bestseler u Nemačkoj bila je knjiga britanskog laburiste Normana Engela, „Velika iluzija”, u kojoj je tvrdio da „Veliki rat nikada neće doći” jer su nacionalne države „suviše zavisne jedne od drugih”.

Benito Musolini važio je za uglednog italijanskog socijalistu, a Lav Trocki je bio novinar u Beču.

U Beogradu je već desetu godinu izlazila „Politika”, uz tri tuceta bulevarskih novina koje su se sve takmičile u bacanju blata i hajci. Ribnikari su na tržištu štampe napravili radikalan zaokret, raskidajući u tom nezavisnom, ozbiljnom, učtivom i umerenom listu sa svakim tračem i intrigom.

Čitalac će zato korisno utrošiti vreme koje danas provede uz dodatak Vidovdanski atentat, u kom će naći sedam dana originalnih vesti, izveštaja i komentara „Politike” o sudbonosnim pucnjima Gavrila Principa. Ti tekstovi daju odgovor na pitanje zašto se kaže da je Srbija postala „prava politička nacija” tek uz „Politiku”, kao jedini zaista veliki list na ovom podneblju. I kako je „Politika” postala neodvojiva od srpske sudbine. I zašto su je čak i neki među nama uvek videli bilo kao trn u oku, bilo kao poželjan plen.

Između dva rata objavljena je službena zbirka austrougarske diplomatske prepiske uoči Prvog svetskog rata, koju je Vladimir Ćorović analizirao 1934. godine. Napor diplomata crno-žute monarhije da utiču na srpsku javnost, posebno za vreme borbe oko pitanja gde će Srbija naručiti topove, da li u francuskim ili fabrikama „Škode”, u kojim je bio angažovan i kapital članova carske porodice, jedino je u „Politici” nailazio na neprobojan zid. Tako neprobojan, da je oštrina kojom su osnivači „Politike” odbijali svaku mogućnost „bliže veze” sa monarhijom i njenim finansijama navodila carske diplomate da u poverljivim depešama javljaju kako je naš list za Austriju „nepomirljivi neprijatelj”. I da sumnjiče tada opozicionu „Politiku” za „tajne veze sa vladom”, „semi-oficijelno” držanje i „služenje ruskom poslanstvu”.

Kada čita „Politiku” iz onog doba, čovek vidi da, što se svet više menja, to više ostaje isti. Jer je sa „Politikom” iz 1914, bez ikakvih posrednika i tumača, čitaocu namah jasno koliko su bizarni pokušaji da se buntovni osamnaestogodišnji zanesenjak, borac za nacionalno oslobođenje, predstavi kao nekakva Al Kaida svog doba, nemilosrdna i vojnički dobro organizovana multinacionalna teroristička organizacija sa hiljadu pipaka.

I kada poredi taj stari „Politikin” font sa glanc novim delima revizionista, sa hiljadama stranica čiji se autori ne pitaju – ako zbog Gavrila s pravom napadoše Srbiju, kako to da SAD 2001. nisu napale Saudijsku Arabiju? Petnaest od ukupno 19 napadača na Ameriku 11. septembra 2001. imalo je saudijsko državljanstvo. Umesto bogatog kraljevstva, kažnjeni su Avganistan i Irak, u kojem Al Kaide nije ni bilo.

Naravno da su pogrešne takve paralele, ali one su pogrešne i kada su Gavrilo Princip i kažnjavanje Srbije u pitanju. U starim „Politikama” ćete pronaći da je i ondašnje uredništvo bilo alergično na dvostruke standarde. Nije ćutalo o tome da su uslovi života u najgoroj koloniji u Evropi morali imati neke veze sa buntom njenih podanika, i da je austrijska spoljna politika bila pretnja miru u Evropi. Što je bilo isto tako očigledno kao kad danas kažete da je izraelska okupacija Palestine proizvela Hamas, a izraelska invazija Libana Hezbolah, dok je Al Kaida u Iraku bila odgovor na američku invaziju.

Uza sve uvažavanje državnih i nacionalnih interesa, trenutnih odnosa snaga i ravnoteže sila i hipersila, veliki list ne sme da proizvodi sledeće iluzije: da je svet moćnih dobar i pravedan, da otpor stranoj vlasti nema svrhe, da pobuna protiv tiranina nema šanse, i da bi sve bilo bolje samo kada bismo se umilili jačima i dodvorili najmoćnijima.

Srbija iz 1914. i Srbija iz 2014. će se danas, sasvim simbolično, sresti u jedinom novom srpskom gradu Andrićgradu u kome kao da već stanuje neka sublimirana istorija Balkana. A čovek po kome je taj grad nazvan je, kao diplomata raskošnog književnog dara, negde između dva velika rata i nekoliko manjih naroda kazao šta misli o Gavrilu Principu, Mladoj Bosni i godini koja će promeniti svet:

„I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer, to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina”. Tako je govorio Ivo Andrić.