„Политика” и Велики рат

Европа је спокојно дочекала ту 1914.

Балкански ратови су окончани. У Хагу је уз велике почасти отворена Палата мира у којој ће се „размирице међу народима решавати мирним путем”. Кајзер Вилхелм слављен је као миротворац.

Бестселер у Немачкој била је књига британског лабуристе Нормана Енгела, „Велика илузија”, у којој је тврдио да „Велики рат никада неће доћи” јер су националне државе „сувише зависне једне од других”.

Бенито Мусолини важио је за угледног италијанског социјалисту, а Лав Троцки је био новинар у Бечу.

У Београду је већ десету годину излазила „Политика”, уз три туцета булеварских новина које су се све такмичиле у бацању блата и хајци. Рибникари су на тржишту штампе направили радикалан заокрет, раскидајући у том независном, озбиљном, учтивом и умереном листу са сваким трачем и интригом.

Читалац ће зато корисно утрошити време које данас проведе уз додатак Видовдански атентат, у ком ће наћи седам дана оригиналних вести, извештаја и коментара „Политике” о судбоносним пуцњима Гаврила Принципа. Ти текстови дају одговор на питање зашто се каже да је Србија постала „права политичка нација” тек уз „Политику”, као једини заиста велики лист на овом поднебљу. И како је „Политика” постала неодвојива од српске судбине. И зашто су је чак и неки међу нама увек видели било као трн у оку, било као пожељан плен.

Између два рата објављена је службена збирка аустроугарске дипломатске преписке уочи Првог светског рата, коју је Владимир Ћоровић анализирао 1934. године. Напор дипломата црно-жуте монархије да утичу на српску јавност, посебно за време борбе око питања где ће Србија наручити топове, да ли у француским или фабрикама „Шкоде”, у којим је био ангажован и капитал чланова царске породице, једино је у „Политици” наилазио на непробојан зид. Тако непробојан, да је оштрина којом су оснивачи „Политике” одбијали сваку могућност „ближе везе” са монархијом и њеним финансијама наводила царске дипломате да у поверљивим депешама јављају како је наш лист за Аустрију „непомирљиви непријатељ”. И да сумњиче тада опозициону „Политику” за „тајне везе са владом”, „семи-официјелно” држање и „служење руском посланству”.

Када чита „Политику” из оног доба, човек види да, што се свет више мења, то више остаје исти. Јер је са „Политиком” из 1914, без икаквих посредника и тумача, читаоцу намах јасно колико су бизарни покушаји да се бунтовни осамнаестогодишњи занесењак, борац за национално ослобођење, представи као некаква Ал Каида свог доба, немилосрдна и војнички добро организована мултинационална терористичка организација са хиљаду пипака.

И када пореди тај стари „Политикин” фонт са гланц новим делима ревизиониста, са хиљадама страница чији се аутори не питају – ако због Гаврила с правом нападоше Србију, како то да САД 2001. нису напале Саудијску Арабију? Петнаест од укупно 19 нападача на Америку 11. септембра 2001. имало је саудијско држављанство. Уместо богатог краљевства, кажњени су Авганистан и Ирак, у којем Ал Каиде није ни било.

Наравно да су погрешне такве паралеле, али оне су погрешне и када су Гаврило Принцип и кажњавање Србије у питању. У старим „Политикама” ћете пронаћи да је и ондашње уредништво било алергично на двоструке стандарде. Није ћутало о томе да су услови живота у најгорој колонији у Европи морали имати неке везе са бунтом њених поданика, и да је аустријска спољна политика била претња миру у Европи. Што је било исто тако очигледно као кад данас кажете да је израелска окупација Палестине произвела Хамас, а израелска инвазија Либана Хезболах, док је Ал Каида у Ираку била одговор на америчку инвазију.

Уза све уважавање државних и националних интереса, тренутних односа снага и равнотеже сила и хиперсила, велики лист не сме да производи следеће илузије: да је свет моћних добар и праведан, да отпор страној власти нема сврхе, да побуна против тиранина нема шансе, и да би све било боље само када бисмо се умилили јачима и додворили најмоћнијима.

Србија из 1914. и Србија из 2014. ће се данас, сасвим симболично, срести у једином новом српском граду Андрићграду у коме као да већ станује нека сублимирана историја Балкана. А човек по коме је тај град назван је, као дипломата раскошног књижевног дара, негде између два велика рата и неколико мањих народа казао шта мисли о Гаврилу Принципу, Младој Босни и години која ће променити свет:

„И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер, то лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина”. Тако је говорио Иво Андрић.