Ako ti grešiš, ja sam bolji

Okruženi smo ljudima koji su preterano skloni kritikovanju drugih. Kada se istakne osoba sa nekom novom idejom, inicijativom, poslovnim poduhvatom, koju sprovodi samostalno, bez potrebe da se oslanja na druge, ona ubrzo otkriva da mnogo ljudi oko nje o tome što ona radi ima neko mišljenje. U najvećem broju slučajeva to mišljenje je negativno – kritičko. Težnja da se gledaju drugi, da se „zabada nos” u tuđe živote, koji se podvrgavaju kritici, u velikoj je suprotnosti sa istovremenim potpunim nedostatkom samokritike istih tih koji tako rado kritikuju druge.

Kada neko kritikuje nekoga ili nešto, on tada negativno govori o drugima ili svetu. Ako zanemarimo druge, možemo da se zapitamo šta sklonost ka kritikovanju drugih govori o osobi koja kritikuje. Šta osoba koja kritikuje želi da drugi misle o njoj? Kako joj kritika služi da se predstavi drugima? Koje su psihološke dobiti onih koji kritikuju?

Često se kritika doživljava kao izraz nečije pameti i inteligencije. Time što neko dokazuje da drugi u nečemu greši, on naizgled dokazuje da bolje vidi, više zna. Zato kritikovanje drugih podrazumeva zauzimanje jedne intelektualno superiorne pozicije. Ljudi koji kritikuju druge često upadaju u logičku grešku da će, ako dokažu da drugi nije u pravu, dokazati da oni jesu u pravu. Zamislite, na primer, da osoba koja tvrdi da su dva i dva pet, pobednički likuje kada uspe da dokaže drugome da nije u pravu kada tvrdi da su dva i dva tri.

Preteranoj sklonosti kritikovanju doprinosi i „moć pesimizma”: onaj ko predviđa negativan ishod ispada pametan bilo da je ishod negativan bilo da je pozitivan. U prvom slučaju je u pravu („Nisu me poslušali, a rekao sam im”), a u drugom je ili zaslužan („Vidim da su me poslušali”) ili zadovoljan („Drago mi je da nisam u pravu”).

Ljudi koji previše kritikuju često imaju stav da bi njihovo pohvaljivanje drugih ili odavanje bilo kakvog priznanja drugima značilo da priznaju su drugi bolji od njih, a da su oni gori od drugih. Zato je preterana sklonost kritici povezana sa simboličkim dokazivanjem društvenog statusa. To je poznata logika zavisti: ako je on bolji, ja sam gori – a kada dokažem da je on gori, ja sam bolji.

Kritikovanje drugih je posebno društveno negativno kada nije usmereno na ono što drugi rade ili za šta se zalažu, već na druge kao ljudska bića. Odnosi prezira i mržnje u društvenu dinamiku unose neprijateljstvo. Što je nečiji „mrzitelj” strasniji, veća je psihološka dobit koju tom mržnjom ostvaruje. Nije svestan da dokazivanjem da je drugi gubitnik, on ne postaje pobednik. Pitanje „Šta dobijam time što dokazujem da su drugi loši?” može da bude uvod u tako potrebnu samokritiku.