Ne davite Duleta

Dule Vujošević je svoju inteligenciju, ponašanje i zdravlje potpuno stavio u funkciju igre, čak i kada to ne izgleda tako.  Osim što više vremena provodi u reketu nego na klupi, da li je normalno i društveno prihvatljivo da svoje igrače hvata za gušu? Razume se da nije.

Ali dosadašnja istorija je pokazala kako taj sirotan koga pridavi Vujošević ili mu makar lupi ćušku, kao onomad malom Bogdanoviću, vredi bar milion evra po sezoni.

Potom se ta žrtva vezuje za trenera Partizana kao za drugog oca. I to ne samo zbog toga što mahom svima njima Dule pominje majku! Iako sam zagriženi zvezdaš – valjda shvatate moje boli dok ovo ispisujem – ne dopada mi se sveopšta hajka na Vujoševića.

Razlog je taj što je Dule očiti primer da basket nije puko sportsko nadmetanje. Da je tako, sve sportove je trebalo davno zabraniti, jer oni, nasuprot trabunjanju senilnih staraca iz MOK-a kako fiskulturno vežbanje održava zdravim telo i duh, proizvode mnoge teške povrede. Pogledajte Duletove igrače. Posle priprema, njihova kolena su u gorem stanju nego stajni trap Čede Jovanovića.

 
Dule, međutim, ne folira. On ne stvara iluziju da basket nije bitka ljuta. Naprotiv, on to i podstiče, otvarajući nove fontove, poput objave rata Vučiću. I tu je jedinstven, jer nije dvoličan. Dok oponenti stvaraju iluziju alternative caru Vučiću, a zapravo bi odmah pravili dilove s njim – eno ga red za audijenciju, dugačak je od Nemanjine pa do Autokomande – Dule pažljivo neguje, kao neprskani paradajz, iskreno neprijateljstvo prema premijeru.

Otuda Dule prerasta i u politički fenomen. I to sasvim neobičan. Neće, naime, da osnuje stranku, osim ako ne misli da prijavi Partizan kao političku organizaciju? Šta bi u tom slučaju postao Dule? Vikipedija ga je, uostalom, već unapredila u – narodnog heroja. I to bez rezolucije Avnoja.

To je još jedan dokaz da je Vujošević biće sa one strane istorije. I takav, kao raritet, on prerasta u dramski lik koji se na svakom koraku sapliće o novu prepreku političke korektnosti.

Zbog toga on toliko podseća na očeve koje smo toliko voleli. Dolazili su kući tačno u tri. Po njima je mogao da se navije sat. Potom bi pojeli supicu, dremnuli bi do četiri, kad muva nije smela da se čuje. Onda su vodili ženu i decu na kolače. Posle roditeljskih sastanaka delili su šamare ili bombone, zavisno od učinka.

Ti očevi dinosaurusi koji su izumrli, ne usled ledenog doba, već usled velikog praska ljudskih sloboda – ti mamuti pred kojima su se tresle gaće ne zaslužuju barem jedno. Ne zaslužuju da se pridave. Otuda Dule izaziva pomešana osećanja. Za jedne je tiranin, za druge heroj. A zapravo je odavno muzejski primerak!