Srpski čitač

Nije teško biti načitan. Naprotiv, a i lepo je. Ovih dana teče akcija za podizanje spomenika beogradskom čitaču, po ugledu na neke evropske gradove. Pozdravljam akciju ako će se time povećati broj čitalaca u našoj zemlji, makar i starih novina, budući da pristojan svet odavno nema para da kupi ozbiljne knjige.

Predlažem da se povodom toga organizuju i druženja čitača i pisača – po bibliotekama, knjižarama, a može i na trgovima. Početak ove godine je klimatski baš kao stvoren za okupljanja pod vedrim nebom.

Kad pogledamo koliko je romana prošle godine objavljeno kod nas, samo za uglednu „Ninovu” nagradu prijavljen je 161, publike neće manjkati. Neka se niko od cenjenog publikuma ne pojavi na takim skupovima, neka dođu samo pisači romana, to će biti sasvim uspešna kulturna okupljanja. Ali ako se ipak pridruže i – obožavači, poznavači, poštovači i podražavači savremenosti, zatim jahači, ne apokalipse, nego plavi, crveni, zeleni, žuti... biće to nepregledna masa načitanih slušača i gledača. Moglo bi tu biti i drugih vršača radnje. Solisti nisu poželjni, bolji su horski izvođači, znate ono: jedan kaže a ostali uglas to ponavljaju za njim. Pojedinci mnogo mudruju, oni su mudrači i mislači pa nisu baš pogodni za takva masovna slavljenja umetnosti, remetili bi događaj.

Bio bi to najveći javni – ne narodni jer narod više nije u modi – skup kulturnih pregača savremene misli. Državu molim da pošalje validatore da bi se utvrdio tačan broj učesnika, zbog davača koji bi okupljenima darovali sokove, jogurt, kafu i peciva, a ako skup potraje, i brendirane suncobrane kad pripeče s neba ili kišobrane ako nedajbože pljusne kiša ili se sneg razveje, što da ne, zima je. Znači, moraju se validirati svi okupljeni da se darovano ne bi rasipalo, jer kriza je pa se mora na svemu štedeti.

Spavače nećemo buditi. Neka snuju svoje snove. Dovoljni su budači, ionako su nam stajališta premala za veću gužvu. Eventualno neka se pripreme uživači pušenja, ali samo za trgove, tamo mogu da duvaju do mile volje pošto otrovi odlaze u nebo. A ono je svačije i ničije.

Ili još bolje: neka svi učesnici budu čitači, jedan po jedan, slušači nam ionako nisu potrebni. Mi smo inače narod koji voli da sluša samoga sebe, a ne priču o muci i znanju drugoga. Bio bi to višeglasni hor. Ma šta višeglasni – multiglasni. Prava savremena srpska estrada. Zainteresovani slušači ne bi kupovali karte po povlašćenoj ceni, niti popularnoj kao ulaznice za pozorište, sve bi bilo besplatno. Svejedno nam je džabe kultura.

Pitate me na kom jeziku će govoriti učesnici? Svašta. Kao i do sada, ono što se pokazalo dobrim nipošto nećemo menjati. Na kojem god ko hoće i koji god kome padne na pamet – kućni, zavičajni, belosvetski... Pa valjda smo se već dokazali kao majstori u tome.