EU bez izbora

Amerikanci su jedini dobitnici prve faze sukoba Zapada i Rusije poslednjih decenija: sprečili su približavanje Berlina i Moskve koje bi strateški promenilo odnose snaga u svetu, primorali su Nemačku da poklekne u protivljenju oštrijim sankcijama Rusiji, naneli su štete ruskoj privredi i finansijama a Ukrajinu sačuvali kao unosan poligon novog hladnog rata.

Dok na istoku Ukrajine besne borbe, kriza preti da uđe u drugu opasniju fazu. Administracija Baraka Obame, pod pritiskom republikanskih jastrebova, razmišlja da šalje „odbrambeno oružje” Kijevu. Evropljani ponovo pokušavaju da se odupru.

Kako treća faza može da bude samo „posrednički rat” nesagledivih posledica važno je kako će se, i da li, nadvladati razlike transatlantskih saveznika, i da li će sastanak lidera Rusije, Ukrajine, Nemačke i Francuske u sredu u Minsku ponuditi proboj na mirovnom frontu.

Ukrajinski predsednik Petro Porošenko očekuje „brzo i bezuslovno primirje”, šef ruske diplomatije „važne odluke”, ali na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu kancelarka Angela Merkel nije mogla da posle susreta sa Putinom u Moskvi potvrdi da li će biti sporazuma. Snažno se zalagala za davanje šanse diplomatiji. Kancelarka, kao i francuski predsednik Fransao Oland procenjuju da je slanje oružja Kijevu pogrešno, riskantno i kontraproduktivno.

Američki pristup glasnije od potpredsednika Džoa Bajdena diktiraju republikanci. Ratoborni senator Džon Mekejn regrutuje pristalice naoružavanja Ukrajine: „Ukrajinci se kolju a mi im šaljemo ćebad i obroke. Ćebad ne pomaže protiv ruskih tenkova.”

Tvrd stav zauzimaju i Britanci čiji je ministar spoljni Filip Hamond izjavio da se Putin ponaša kao „tiranin iz sredine 20. veka”, mada i on procenjuje da Ukrajina ne može da pobedi rusku armiju, što znači da naoružavanje nije „praktičan predlog”.

Da li će Obama uspeti da se odupre pritisku republikanaca koji predsednika neprestano optužuju kao „slabića”, ne samo u odnosu na Ruse, već i povodom Sirije ili Irana? I ukoliko šef Bele kuće popusti, da li će Evropa ponovo kapitulirati pred prekoatlantskim saveznikom koji je svestan da su rizici rata po njega manji nego po Evropljane na čijoj bi se teritoriji razmahivao sveopšti ukrajinski rat?

Šta znači kada Džon Keri kaže da su razlike sa EU taktičke a ne strateške? Zašto šefica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini – uprkos jasno saopštenim stavovima Berlina i Pariza – ne očekuje rascep sa Vašingtonom ni u slučaju američkog insistiranja na oružju za Ukrajinu?

Da li je Evropska unija ponovo bez izbora?