Tri paragrafa za novi ustav

Još me boli glava od flešbeka doživljenog kada sam, na marginama vesti, video snimak prvog sastanka nečega što se zove akciona grupa za pisanje novog ustava i reformu političkog sistema. Flešbek iz 2015. u 1988. godinu. Odela su bolja, svakako. Kvalitet televizijske slike takođe. Sivilo male skupštinske sale, gde se inače održavaju sednice komičnih skupštinskih odbora, gotovo jednako deprimirajuće kao pre skoro 30 godina. Shvatio sam: mogli su da puste i one stare snimke kojih se sećamo  iz detinjstva – tamo gde umorni delegati usahle komunističke partije i predstavnici radnih ljudi, građana i inteligencije potpaljene Miloševićevom pojavom i disidentskim aplauzima Slobi i slobodi, navodno pišu ustav. Srbije iz tri dela koja će ponovo biti cela.

Ne bih da budem grub prema tim ljudima, okupljenim oko debelog drvenog stola za kojim se održavaju sastanci akcione grupe. Sve ih poznajem, pojavljuju se u javnosti u različitim izdanjima, neki su prečesto skloni gafovima… Privatno su pristojni ljudi. Uglavnom, i kad nisu pod pritiskom.

Ipak, to ne mogu da budu očevi (i majke) osnivači nove Srbije, konstituisane oko novog ustava, novog političkog sistema, novih pravila igre, novog entuzijazma zemlje koja mora da trči da bi nadoknađivala izgubljene decenije, vukući na leđima teret strašnih istorijskih promašaja, osvrćući se stalno levo i desno zbog komšija koje bi da sapletu, izbegavajući rupe na putu izazvane raubovanjem pojma „reforme”.

Ne smeta mi, neka postoji skupštinska grupa koja će pomagati oko promena političkog sistema. U demokratijama je uvek zgodno da se čuva i slika o narodnim predstavnicima koji doprinose političkom životu. Pustimo za sada njih, neka se okupljaju oko onog pomenutog stola.

Da pogledamo šta treba stvarno uraditi.

Ustav i novi politički sistem – a to znači Srbija sposobna da opstane – moraju se suštinski napraviti van tih sala za sastanke sa lošom turskom kafom, služenom u groznim šoljicama sa plavom štraftom, jednim od simbola depresivne estetike kancelarijskog komunizma.

Neko mora da sedne i napiše da Srbija više ne treba da ima neposredno izabranog predsednika. Iako to izgleda kao sitnica, pitanje je dramatično važno, a ne dramatično dosadno. Organizovane, moćne i efikasne političke stranke, izbori, pa ko pobedi pravi vladu i upravlja zemljom. Sam, na sopstveni rizik i sopstvenu slavu, ako uspe. Do odluke suverena – građanki i građana na sledećim izborima. Dakle, sve isto kao sada, samo bez Tomislava Nikolića u prikrajku, sa nogom između gasa i kočnice. Mada imena uopšte nisu važna, ne obraćajte pažnju. Kažem načelno.

Neko mora da sedne i napiše novi ekonomski deo ustava. To znači čvrsta pravila koja će omogućiti da se slobodno razvija konkurencija, tržište, takmičenje, da se dugoročno stabilizuje javni dug, mera do koje političari mogu da, zajedno sa jednom generacijom građana (pomalo sebičnih birača), zaduživanjima opterećuju buduće generacije. U sadašnjem ustavu su ta pravila na nivou novogodišnje čestitke, pa se svi snalazimo, a pred svaki pokušaj reformi se i oni koji bi zaista da sprovedu neku promenu tresu od buduće odluke i rezonovanja ustavnog i običnog sudstva.

Neko mora da napiše šta zapravo znači uobičajena politička mantra u Srbiji o potrebi prave decentralizacije, lokalne samouprave, „odlučivanja na lokalnom nivou, tamo gde je građanima najbliže”. Da prestanemo da se lažemo. Jedino što bi konačno dotuklo ovu zemlju bila bi odluka da lokalne samouprave, ove i ovakve, sa ovakvim profilima, navikama i odsustvom bilo kakvog talenta i odgovornosti, kod značajnog dela lokalnih političkih elita dobiju pravo da donose krupnije odluke, da se ozbiljno zadužuju, odlučuju o bitnim porezima, upravljaju slobodno imovinom, takmiče se međusobno. Pošto se neće takmičiti, opet čast izuzecima, u donošenju odluka koje su dugoročno dobre za lokalno stanovništvo. Neće videti, kao što ne vide ni sada, dalje od sopstvenog nosa, od plota sledećih izbora. Zato pare, uz čast izuzecima, uvek češće odlaze na novogodišnje koncerte nego na nešto smisleno, što bi trajalo duže od zavodljivih posledica kuvane rakije koja se u takvim prilikama služi okupljenim lokalnim poreskim obveznicima.

Tri teme, u tri paragrafa, eto nekakvog početka. Za više nema mesta. A vreme ide. Sudbinski je važno. Bliži se 2017. godina. Svako ko bilo šta zna o politici razume koliko će to biti rizična godina. Biće i nekih izbora tada. Bilo bi dobro da pre toga pametno promenimo ove stvari i spasimo sebe rizika da nam se desi nešto loše. Srbiju razbijenu u paramparčad niko posle neće moći da sastavi.

Direktor Trust Market Research