Ljudskost

Nije bilo davno kad su Srbi opisivani kao mesožderi koji umesto pečenja za desert mljackaju susede i manjine. Potom su izbeglice iz dalekih svetova krenule u najveću seobu naroda koju svet pamti.

Ispostavilo se da pokojni Nemac Andreas Šokenhof nije bio u pravu kada je, kao jednu od sedam tačaka Nemačke, u spisku uslova za dalje pregovore Srbije sa EU pomenuo i – promenu svesti Srba! Dobro je da se nismo sagnuli.

Po dijagnozi pokojnog Šokenhofa, kao naciju koja je prolupala, trebalo nas je poslati kolektivno na kauč. Pokazalo se da je samo donekle bio u pravu. U izbegličkoj epskoj kataklizmi, naši ljudi pokazali su se kao ljudi. Ništa manje i ništa više. Snimak malog Sirijca u naručju policajca Redžepa Arifija, koji je ovekovečila novinarka „Bi-Bi-Sija”, raznežio je svet.

Bio je to slučajni snimak, koji je potvrdio da su Srbi na izbegličkoj magistrali narod koji saoseća sa patnjama migranata.

Jedan isto tako slučajan snimak pokazao je svu surovost sveta koji sebe vidi kao promotera evropskih vrednosti. Mađarska snimateljka koja je saplela oca s detetom u naručju pravdala se da je to učinila u panici.

I nije slagala. Kad je čovek u panici, učini instinktivno ono što mu prvo padne na pamet. Naš policajac uzeo je dete u naručje, dok se mađarska snimateljka potrudila da pruži nogu i saplete oca s detetom. Snimateljka, naime, nije znala da je snimljena.

To su različiti aršini o ljudskosti. Gomili izbeglica u nekom mađarskom hangaru što podseća na konc-logor, policajci s hirurškim maskama bacaju hranu kao životinjama. Beograđani čine nešto drugo. Pomažu ovim našim da se presele na kiši. Šta ćemo, migranti postaju naši, jer mi imamo manir brzog sklapanja prijateljstva.

Možda je Šokenhof razmišljao da nam prepiše injekciju pragmatizma? Takva je, naime, i ledeno hladna Evropa. Njihovi političari i intelektualci provlače kroz varikinu svoju savest tako što se rugaju istoku kako se nije dovoljno antisovjetizovao, pa maltretira izbeglice. Ma, nije nego! Zaboravljaju da im se Viktor Orban uspešno preporučio kao antisovjeta šest meseci pre pada Berlinskog zida.

Početkom devedesetih Robert Kaplan nas je u knjizi „Balkanski duhovi” proglasio rasadnicima genocida, odgovornim za Hitlera, koji je, zahvaljujući južnoslovenskom komšiluku, u Beču naučio da „zarazno mrzi”. Postoji i teorija da je Klinton sa kašnjenjem rešio da nas bombarduje, jer je o Balkanu učio od Kaplana.

Suvišno je pominjati da se Kaplan posle vatreno zalagao i za bombardovanje Iraka. I njemu se priviđalo oružje za masovno uništenje.

Možda se i novinarki „Bi-Bi-Sija” priviđao Redžep s detetom u zagrljaju. Srećom, imala je foto-aparat.