Istorijski sastanak

Posle dužeg vremena, mnogih najava i indicija da će do susreta doći, istorijski sastanak je zakazan: patrijarh Kiril i papa Francisko u Havani će potpisati zajedničku deklaraciju. Svakako, neposredan povod razgovora tiče se progona hrišćana, posebno usled talasa radikalnog islamističkog nasilja u Siriji, u kojem je Islamska država uništila nekoliko stotina crkava i manastira a veliki broj hrišćana primoran je da napusti svetinje. Tako su događaji u Siriji doveli u pitanje budućnost hrišćanstva na celokupnom Bliskom istoku, s obzirom na to da je, u tom delu sveta, upravo Sirija bila živi primer mirne koegzistencije i slobode različitih veroispovesti.

Epohalni susret dva poglavara, zajedno sa Kastrom, ima, međutim, još dublje i dalekosežnije i uzroke i posledice. Što se tiče uzroka, pre svega, to je činjenica da savremeno hrišćanstvo nije ugroženo samo od ekstremnog islamizma već često upravo unutar i od strane „hrišćanskog sveta“. To je smisao i Božićne poslanice pape Franciska, odnosno reči da je proslava Božića „šarada“ jer je „ceo svet u ratu“. Reč je o upečatljivoj ilustraciji kritike i samokritike koju papa sistematski upućuje zapadnom katoličkom svetu, a njena suština tiče se proizvedene iluzije, apsurdnog pretvaranja u cilju stvaranja prijatnosti. Ali šarada je i još više od toga – ona je pojava koja se uvek tiče očigledno lažnog čina ili činjenja. I upravo ovakva samoobmana postala je karakteristika hrišćanstva, a najizrazitiji lik dobila je u savremenoj Evropi. Štaviše, ako se ima u vidu da su pozicije pape Franciska i patrijarha Kirila o praktično svim relevantnim aktuelnim pitanjima – od Ukrajine do dešavanja na Bliskom istoku – zapravo vrlo bliske, onda je još jasnije da uzroci njihovog sastanka daleko prevazilaze inače bitnu zamisao o plodotvornom dijalogu dve crkve.

U pitanju je borba za najveće vrednosti pravde, slobode, jednakosti i dostojanstva za pojedince i cele narode – i to je središnja tačka na kojoj se susret dva verska poglavara prepliće sa istorijskom tradicijom i revolucionarnim duhom Kube.

Verski poglavari, naime, neće održati zajedničku molitvu niti će se sastati na bilo kojem svetom mestu, a njihova osnovna poruka usmerena je ne samo prema hrišćanima i pripadnicima svih drugih veroispovesti, već je doslovno univerzalnog karaktera. To je poruka da pre svega treba stati na put eventualnom svetskom ratu, kao i da je istinski dijalog Istoka i Zapada moguć ako se usvoje zajedničke pretpostavke o svetu koji bi bio drugačiji od današnjeg. Bio bi to postliberalni svet u kojem neokolonijalizam i imperijalne pretenzije nestaju zajedno s „humanitarnim intervencijama“, u kojem se iskorenjuje strašni klasni jaz između, uslovno govoreći, „jedan odsto i 99 odsto stanovništva“, u kojem se ljudi, narodi i države smatraju jednakim i u kojem više ne vlada primitivno „pravo jačeg“. Bio bi to svet u kojem se obnavlja važnost suverenosti kao, pre svega, samostalnog odlučivanja o sopstvenoj sudbini. Jer suverenitet znači slobodu, a čak i u savremenoj Evropi praktično nema zemlje koja je istinski suverena.

Ovo je aspekt u kojem se sastanak pape i patrijarha pojavljuje kao jedna vrsta apela, odnosno, kao vrlo važan deo zajedničke evropske i svetske borbe. Uz dašak vetra iz Havane možda će to biti i svojevrsna prekretnica.

*Naučni saradnik Instituta za političke studije