Moj čovek je raskomadan, ali ipak pobeđuje

Izložbu „Širom raširenih ruku”, koja se u Galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda otvara večeras u 19 sati, Miloš Šobajić (1946) organizuje posle skoro sedam godina pauze kada je u pitanju Srbija. Ovoga puta pred publikom će se naći četiri slike velikog formata, pet malih slika u kombinovanoj tehnici, tri velike skulpture od različitih materijala i kratak video-film. Izložene radove odlikuje snažan gest, široki potezi četke, paleta bele, plave, crvene i crne boje, dinamika i ritam. Sva dela nastala su od 2011. do 2016. godine i sva se od danas nalaze u prostoru koji je specijalno za ovu priliku obojen u tamnosivo, gotovo crno. Kako kaže autor – to je pravo okruženje u kojem će dela doći do izražaja, i vizuelno i kontekstualno.

– Glavna tema mog opusa je čovek. Organizam koji može biti i žena i muškarac, mada više liči na muškarca, žena je isuviše nežna. Sveden je na delove tela, noge, ruke i šake. On je, kao i uvek, u teškoj krizi, kreće se nekim prostorima punim zamki, kao takvog ga slikam. Mislim da smo svi mi u istoj poziciji, opterećeni istim pitanjem – da li ćemo opstati. Veliki je taj moj čovek borac, iako je u komadima, ja ga vidim kao pobednika – objašnjava Šobajić.

Opet, kako dalje o sebi kaže, čovek je koji svima pristupa širom raširenih ruku, što i jeste maksima ove postavke. Nema predrasude, ni predubeđenje. Vremenom oceni da li je potrebno da te ruke ostanu raširene ili bi trebalo da ih skupi, zatvori u pesnicu. Na isti način, otvoreno, sagledava i svoja dela, za koja kaže da su intervencije pre nego instalacije.

– Kombinujem razne medije, materijale i podloge. Papir, platno, fotografije. Njih često štampam na platnu pa ih ubacim u neko delo ili preko cele fotografije slikam pa sačuvam samo njen fragment. Na ovoj izložbi iskoračio sam i u video-film. Inače, kao student čitao sam Rubensa, koji je rekao da kada naslikate sliku i učini vam se da je perfektna, okrenite je šest meseci prema zidu pa je onda pogledajte i videćete da ne valja ništa. To je često slučaj sa mnom. Slike velikog formata nastaju polako, sklon sam da ih radikalno menjam, uradim delo i posle dve nedelje shvatim da to nije to. Sa druge strane, mali format nastaje maltene u jednom potezu i nadahnuću – kaže naš sagovornik.

Šobajić, inače profesor emeritus na Univerzitetu „Džon Nezbit”, u poslednje vreme sarađuje samo sa postdiplomcima. Trudi se da oseti šta je to što student želi pa ga u tom pravcu i usmerava tokom rada koji je intenzivan i svakodnevan.

– U moje vreme, kada su mi predavali Mladen Srbinović i Cuca Sokić, profesori nisu mnogo vremena provodili sa studentima. Jednom mesečno dolazili su u brzu, petominutnu posetu, rekli dve-tri rečenice koje smo mi posle pokušavali da dešifrujemo i to je bilo to. Cuca je, tako, jednom upala i meni za jednu mrtvu prirodu koju sam radio rekla: „Ova džudža ne peva dobro”. Ja sam, posle, sa svojim prijateljima u ateljeu, razmišljao šta bi to moglo da znači. Verovatno je značilo da jedna bela tegla na slici ne izgleda dobro. Mi smo tada učili više jedan od drugog nego od profesora.

Ostala je zabeležena Šobajićeva opaska da su njegova dela svojevrstan filter svakodnevice. Opet, dešavalo se da ga javnost ideološki dovodi u vezu sa određenim političkim strukturama. Pa su ga, tako, zbog činjenice da je predsedniku Tomislavu Nikoliću poklonio jednu sliku, svrstali na stranu danas vladajuće stanke. O tome kaže:

– Išao sam u posetu Nikoliću jer ga znam od ranije. Sliku sam odneo kao što bi neko drugi odneo flašu pića. Na slici uopšte nije prikazan on jer nisam nikada ni slikao portrete. Nisam ni Tita slikao pa neću ni Nikolića. A šta ljudi misle uopšte me ne zanima. Ranije me je to pogađalo, ali danas više ne. Posle svega što se ovde desilo iluzorno je pričati o dosovcima, socijalistima, naprednjacima... To je sve ista bućkalica smućena tako da među njima nema nikakve razlike. Za kulturu se svakako odvaja manje od jednog procenta u budžetu kod god je na vlasti.