Nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope

Možda Evropska unija u vreme u kojem je Zoran Đinđić vodio srpsku vladu nije bila ni blizu krize u kojoj se danas nalazi, ali neke poruke koje je prvi demokratski izabrani premijer Srbije uputio ovoj zajednici naroda i danas izgledaju kao veoma aktuelne i otrežnjujuće za Brisel. Potvrđuje to, između ostalog, i govor koji je tadašnji predsednik Vlade Srbije održao 10. oktobra 2002. godine na Čerčilovom forumu u Cirihu, objašnjavajući zbog čega je „evropski model najbolji od svih drugih modela”, ali i zbog čega može da bude ugrožen. Izvode iz ovog obraćanja Zorana Đinđića koje je uvršćeno i u njegov Virtuelni muzej, prenosimo povodom 13. godišnjice atentata u kojem je izgubio život.

… Činjenica da večeras govorim u Švajcarskoj olakšava mi unekoliko situaciju, pošto mi je namera da se kritički osvrnem na Evropsku uniju, što bi mi teže palo da smo u Engleskoj, a još teže da smo u Francuskoj. U Švajcarskoj možemo da se solidarišemo i da poručimo EU da je neophodno da se još potrudi kako bi nas privukla u svoju porodicu.

…Godina 1946. kada je Čerčil održao svoj čuveni govor nije bila lepa, on je tada govorio o „evropskoj tragediji”. Rat tek što je bio završen, Evropa je bila razorena. Čerčil, veliki strateg i realpolitičar u istom dahu govori o evropskoj tragediji, koristeći reči koje nisu uobičajene za političara, ali onda kaže: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda”.

To je za mene prava utopija koju evropska istorija kao na nekom paralelnom koloseku gradi, dok se na drugom koloseku realnosti događaju graditeljski, verski i razni drugi ratovi.

Danas znamo da to nije ostala utopija. Danas znamo da je bekstvo u budućnost ponekad neophodno kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje.

I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju. Danas znamo da je vizija evropskog jedinstva, evropske porodice, „sjedinjenih država Evrope” postala veoma stvarna i da Evropljani, pripadnici takozvanih suštinski evropskih naroda, 50 godina posle rata mogu zadovoljno sesti za isti sto i reći: „Obavili smo veliki posao”. Ali ostaje pitanje, da li je cela Evropa prisutna za tim stolom?

To je kao kada bi na primer porodica, pošto je preživela težak period u kome su se braća i sestre tukli, sagradila lepu kuću, pa onda rekli: „Imamo divnu kuću”. Pitanje je da li je to tako, ili je možda u blizini močvara, ili deponija smeća, izvorište zaraza kao što su organizovani kriminal, šverc droge, možda se u blizini nalazi neka pošast koja može ugroziti njihov zdrav, lep svet. I ukoliko se ispostavi da je susedstvo upravo ovakvo, onda se to više ne može zvati divnom kućom, jer kuća se ne završava dvorištem. Neophodno je ponegovati celu okolinu kako bi se moglo uživati u stabilnosti i miru.

…Upravo nastaje država Srbija i Crna Gora i nadam se da će do kraja ove godine nastati; na ovom svetu nema države njoj nalik. Ne možemo poći od toga da je normalno to što imamo nešto što niko nema i što je eksperiment. Da se radi samo o toj jednoj državi, bilo bi dobro, ali imamo i Bosnu. A ako ste u poslednja dva, tri dana čitali novine, pročitali ste mnogo zabrinutih komentara u kojima se postavlja pitanje: „Na čemu se ta država drži?

Može li ta država postojati bez spoljnjih uticaja?” To je takođe ključno pitanje za stabilnost regiona. Na kraju Kosovo. Pitanje trougla Albanija–Kosovo–Makedonija: šta će se desiti ukoliko za dve, tri godine Kosovo postane nezavisno? Da li će to pokrenuti lančanu reakciju u kojoj će trećina Makedonije biti dovedena u pitanje? Da li će onda taj proces kao varnica preći na Bosnu? Šta će se onda dogoditi sa ovim regionom? Koje će troškove morati Evropa da plaća?

To nije pretnja, ja ne kažem: „Brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate.” Ne, ja samo kažem da, ako strateški mislimo, a to nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope.

…Samo u srednjem veku je postojala večita ljubav, ta nesrećna ljubav koja traje do smrti. U 21. veku, kada na jednu ljubav nema odgovora, onda se traži neka druga ljubav. Ukoliko Evropa ostane tako birokratska, kakvom se pokazala poslednjih godina, ljudi na čiju se ljubav ne odgovara toplim osećanjima će potražiti zamenu. I prvo najbolje, odnosno najgore rešenje je, naravno, nacionalizam. Jer nema mnogo velikih ljubavi i opasno je promovisati evropsku ideju bez dovoljno energije. Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.

…U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da se ne radi samo o dobrom standardu, nego da je to projekt sa dušom. Nama je potrebna evropska duša i mi, iako još nismo član EU, je imamo.