Kako se prekalio čelik

Ono što je za Borisa Tadića bio „Fijat” 2008. godine, to za Aleksandra Vučića može biti „Hestil”. Ako ovaj drugi, naravno, dobije izbore, sigurno će razmišljati o tome kako je njegov drugi mandat iskalio čelik. Nije, uostalom, ministar privrede Željko Sertić tek onako ljubio ugovor kao Bibliju.

Ako prodaja „Železare Smederevo” drugoj po veličini svetskoj kompaniji u proizvodnji gvožđa i čelika bude presudno uticala na ishod izbora, kao što je „Fijat” uticao na karijeru Tadića, pokazaće se da ništa tako dobro ne uspeva u Srba – kao spas velike fabrike i nekoliko hiljada radnih mesta. I nije to, kako nas ubeđuju neoliberali, srpska socrealistička zaostavština. U Velikoj Britaniji su hiljade radnika u industriji čelika ostale bez posla.

Ako je oko 1.700 radnika „Redkara”, krupnog proizvođača čelika u Velikoj Britaniji, otpušteno zbog gubitaka od pola milijarde funti, onda je sudbina najvećeg proizvođača čelika u Velikoj Britaniji „Tata stila”, gde je već otpušteno 1.200 zaposlenih, znatno neizvesnija. Premijer Dejvid Kameron ne sme da rizikuje još veća otpuštanja u pogonima u siromašnom Velsu, pa britanska država na različite načine pokušava da spase 14.000 radnih mesta. Kameronu se bliže izbori i referendum o opstanku Britanije u EU, a tada se, umesto nevidljive ruke tržišta, traži budžetska ruka spasa. Do sada premijer nije trepnuo kada su propadale čeličane. Sada konzervativnom Kameronu kreće suza na oko kada gleda ka Velsu.

Osim što je slučaj neodrživosti čeličana u Britaniji pokazao da liberalne ekonomije postoje samo u mašti, dokazano je empirijski da državni kapitalizam šljaka u sve tri smene, širom EU i SAD.

Prodaja smederevske železare, osim ideoloških zabluda, otkriva još nešto. Vučić je uspeo da proda čeličanu u vreme kada je to bilo gotovo nemoguće. To će mu na jednoj strani verovatno doneti pobedu, ali će mu svakako povećati kako unutrašnji, tako i spoljni pritisak, jer EU ne gleda blagonaklono na to da Srbija postaje geopolitička trambulina za skok Kine u Evropu.

Trebalo je zato, tokom potpisivanja ugovora u Smederevu, gledati ne samo Sertića koji je zaljubljeno koketirao sa ugovorom. Mnogo važnije je bilo ponašanje predsednika „Hestila” Ju Jonga. On kao da nije želeo da sakrije da bi, eventualno, iz KP Kine prešao u naprednjake. Zapravo ni Ju Jong ni Vučić nisu skrivali oduševljenje dobro sklopljenim poslom. Ako je Vučić sklon preteranom izlivu emocija, naročito kada se očeličio, bilo je primetno kako ni po pravilu diskretni Kinezi nisu želeli da sakriju učešće u opštenarodnom veselju u finišu izborne kampanje.

Nije bilo tako kada je Boris Tadić uoči izbora 2012. godine želeo da poseti gradilište mosta Zemun–Borča. Kineski inženjeri su mu odgovorili da će pitati centralu. Odgovor kineskog rukovodstva Borisu je stigao tri dana posle izbora.