Posle prvog kompromisa nema povratka

Nije bilo lako rumunskom scenaristi, reditelju i producentu Kristijanu Munđiju da se posle već osvojene „Zlatne palme“ za film „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana“ (2007) i dvostruke nagrade (scenario i glumica) za film „Iza brda“ (2012), ponovo ove godine vrati u glavni takmičarski program Kanskog festivala.

Napetost je za njega bila velika, snažna konkurencija, jer tu je bio i film njegovog rumunskog „suparnika“ Kristija Puja („Sijeranevada“). Iako sa dobrim ocenama kritičara za „Maturu“ („Bacalaureat/Graduation“), Munđijuov film se nije našao u samom vrhu kritičarskih lista na kojima su dominirali filmovi Louča, Džarmuša, Farhadija i Maren Ade.

On sam u razgovoru za „Politiku“, vođenom pre konačnog kanskog raspleta sa nagradama, priznaje da je „osećao veliki pritisak da pruži film koji bi se mogao takmičiti u Kanu”. Na kraju je sve ispalo kako treba. Kristijanu Munđiju pripala je nagrada za najbolju režiju (zasluženo), koju ravnopravno deli sa francuskim rediteljem Olivijeom Asajasom (nezasluženo). Za režiju filma „Matura“ o ocu i ćerki na jednoj od važnih životnih prekretnica, sa sjajnim glumcima Adrijanom Titijenom („Smrt gospodina Lazareskua“) i Marijom Draguš („Bela traka“) u glavnim ulogama.

Priča o Romeu Aldei i njegovoj ćerki priča je i o životu satkanom od kompromisa?

Nije li život satkan od kompromisa? Kada napraviš prvi, sa drugim i trećim već ide lakše i čovek polako sklapa mir sa idejom da je kompromis deo života i da na kraju krajeva postoje različite vrste laži, različite vrste kompromisa i sve vrste situacija.

Postoji i ono da život često nije fer?

Da je svet pravičan i fer i mi bismo takvi bili. Ako svi oko nas poštuju istinu i zakon i mi bismo to činili. Nažalost, život nije takav. Ne želimo da budemo budale, gubitnici. U životu morate biti fleksibilni, imati dobru navigaciju kroz mutne situacije, morate odlučivati šta je ispravno a šta ne u svakom pojedinačnom slučaju, znati koliko daleko možete da idete u kompromisima, šta je za vas prihvatljivo i gde su granice. Kada napravite prvi veliki kompromis, nema povratka. To je to. Morate da nastavite istim putem.

U našim životnim kompromisima postoje i saučesnici, nezgodni svedoci istina i tajni?

Da, postoje saučesnici i saučesništvo između vas i onih koji su svedoci vaših postupaka, onih koji su vas pomagali. Oni znaju vašu tajnu, ono što se od sada krije možda zauvek. Saučesništvo vas sada čini zarobljenikom sa mrežom priključaka. Jer, sada tu sledi i ono što se zove reciprocitet, krivica, laž i ono da to sada postaje vaša druga priroda, deo vašeg života. S vremena na vreme to proganja, ali i brzo izbacuje iz glave sa opravdanjem da nije kraj sveta, da nikoga niste ubili i da je to sve samo život.

Vaš film ima više nivoa značenja, ovo nije samo priča o ocu i ćerki i o maturi kao okidaču za ovakvu priču?

Film „Matura“ je priča o kompromisu i principima, o odlukama i izborima, o individualizmu i solidarnosti, o obrazovanju, porodici i staranju, o roditelju koji se pita šta je najbolje za dete i da li njegovo dete treba da živi u realnom svetu ili treba da se bori da bude iskren i menja svet koliko je to moguće. Tačno je da je motiv mature neka vrsta okidača, kako vi kažete. Matura je neka vrsta rendgena od trenutka kada shvatite da je većina vašeg života već iza vas, kao što to shvata moj junak Romeo koji se bliži pedesetoj godini i ne može više ništa da menja, osim što smatra da može još nešto da uradi. Nešto što bi dalo smisao svim nesrećama koje je iskusio, a to je da svoje dete sačuva, dobro ga nauči i pomogne da napravi bolji izbor u životu nego što je to on učinio.

Na tom putu najboljih namera Romeo doživljava ličnu golgotu?

Romeo Aldea je u životnom trenutku kada počinje tlo da mu izmiče pod nogama. Brak mu se raspada, majka mu je stara i bolesna, ćerka spremna da se otisne svojim putem, a on se pita kako će mu život izgledati za desetak godina. Nema nikakvih odgovora osim velike nervoze, pritiska da se nastavi borba za svakodnevnu rutinu i opstanak. Ali, priča o Romeu je i priča o društvu u njegovim institucijama, priča koja nameće pitanja o tome postoji li veza između kompromisa, korupcije, obrazovanja i siromaštva i u tome je ta višeslojnost priče o kojoj me pitate. Suština pripovedanja za takav film nije u razjašnjenju svih tema ili značenja, već u iznošenju malih, finih detalja koji se vide tokom gledanja filma, ali se snažnije povezuju tek u svesti gledalaca.

Da li je korupcija još uvek veliki problem u Rumuniji?

Jeste, potrebna nam je nova generacija koja će svoju decu drugačije podići nego što se to do sada činilo. Dok se to ne desi mi ćemo nastavljati način razmišljanja da je lako odabrati rešenje koje nije ni moralno ni etičko. U zemlji u kojoj je osvanula sloboda pre samo 25 godina ima još mnogo stvari koje nisu osvojene, a ljudi nemaju strpljenja već žele rešenja na licu mesta. Tek kada ljudi shvate da je u rešenju životnih i svakodnevnih problema potrebno više etike da bi postali primer svojoj deci, moći ćemo da društvo promenimo nabolje.

Romeo rešenje za svoju ćerku, maturantkinju Elizu vidi u njenom školovanju i ostanku u inostranstvu?

Mi nemamo jak obrazovni sistem u Rumuniji, ali na malom, među elitnom grupom studenata imamo dobre rezultate, a nastavnici su ponosni na svoje elite. Ovakva grupa najčešće nastavlja svoje studije u inostranstvu iz kojeg se mali broj vraća. Ovaj problem se nadodaje na problem domaće korupcije. Ako izgubite obrazovane mlade ljude, veoma je teško napraviti promene u zemlji. Romeo pripada ljudima koji su razočarani društvom i koji rešenje za poboljšanje vidi u obrazovanju, u šansi da i njegova ćerka pripadne toj maloj eliti dobro obrazovanih mladih ljudi.

I tako vi progovarate i o mukama, ali i licemerstvu roditelja?

To su oni trenuci u životu kada shvatate da sve čemu ste do juče učili svoje dete prilično lako pada u vodu. Kako naučiti dete da se bori svim silama za svoju udobnost ili da poštuje druge i bori se za svoje vrednosti? Da li cilj opravdava sredstvo? Postavljene su etičke granice društva u kojima se svi žale na korupciju. Naravno, govorimo o drugima, jer sebe ne vidimo, mi smo besprekorni. Žalite se da ste siti življenja u lažima, prevarama i nezakonitim radnjama, ali i vi to isto činite kada je viši cilj u pitanju. Šta pojedinac može da učini da bi promenio svet koji na ovakav način funkcioniše? Možda ništa, ali može da pokuša. Može da pokuša naše dete? Može, ali bi roditelji trebalo da žele takvu vrstu života za svoje dete. A šta mi činimo, šta čini moj junak? On želi da mu dete bude srećno i da mu bude udobno i nada se da će neko drugi popraviti svet uz sve žrtve koje takav poduhvat podrazumeva. Zašto bi njegovo dete bilo žrtva?

Klod Šabrol mi je jednom rekao kako uvek snima isti film, a i vi se, barem kada je stil u pitanju, izgleda toga držite?

Snimam filmove da pričaju priče, da postavljaju pitanja i prodube našu istragu sveta oko nas. To što ja radim može se nazvati realizmom. Kao reditelj, trudim se da budem što odsutniji, što neprimetniji u filmu. Ne pomeram kameru ukoliko ona prati lik koji se kreće u kadru, a da bi se to izvelo uvek koristim komplikovane koreografije kako bih ostao koherentan u takvim izborima...