Dečja hrana – juvitana

Ne pamtim da nas je Ministarstvo zdravlja o nekom nebezbednom proizvodu obaveštavalo samo šturim saopštenjem na svom zvaničnom sajtu. To je jedna od dužnosti ministarstva. Objaviti vest o nebezbednoj hrani za najmlađe kao uzgrednu (i bez najmanje tri uzvičnika) u najmanju ruku je neprimereno i neodgovorno. Krajnje je neobična i hronologija događaja vezana za aferu „Juvitana”, koja je odjeknula širom regiona i najozbiljnije preti da uruši reputaciju „Svislajona”, u vlasništvu Rodoljuba Draškovića, a pomalo i Srbije – sa njim u paketu.

Informacija o proizvodima u kojima su pronađeni ostaci pesticida objavljena je 8. novembra na sajtu Ministarstva zdravlja. Šturi izveštaj iz kojeg se moglo izvući tek desetak rečenica mediji su uspeli da „otkriju” i objave tek četiri dana kasnije. Niko od nadležnih se nije oglasio, a po važnosti informacije mogao je lično ministar da nam je saopšti. Saznali smo u međuvremenu da je Beogradski zavod za javno zdravlje raspolagao rezultatima analiza još 28. oktobra.

Na sto inspektora izveštaj je stigao 3. novembra, a tek pet dana kasnije ova informacija konačno je završila u „top” vestima. Šta se čekalo? Zbog čega istog dana nije alarmirana javnost i izvršen „medijski” pritisak na trgovce da sa rafova povuku rizične sokove i kašice, što je valjda i poenta ovakvih akcija države. Ko je proizvođaču isporučio zatrovano voće, kakva je kaznena politika i da li su kontrolisani i drugi proizvođači?

Opet smo pali na istom ispitu pravovremenog informisana javnosti i pre svega kupaca koji su danima bili izloženi riziku da kupe ove proizvode. Na mnoga pitanja i dalje čekamo odgovor, ali najvažnije je ono koje „Svislajon” uporno pokušava da izbegne – kako je moguće da fabrika takvog ranga nije prilikom kontrole sirovine pronašla nedozvoljenu koncentraciju pesticida koji voćari koriste kako bi sačuvali plodove od truljenja!? I to ne samo jednom, već u proizvodnji 15 vrsta kašica i sokova od različitog voća – jabuka, šljiva, kajsija, brusnice, kruške, banane...

Od kada je, prema evropskim standardima, Zakonom o bezbednosti hrane sva odgovornost prebačena na proizvođače inspekcije su praktično izopštene iz poslova kontrole hrane. Budžeti za službene kontrole su minimalni. Domaće kompanije, u međuvremenu, nisu shvatile da je u kriznim situacijama, poput ove, opoziv (kao sredstvo prihvatanja greške i povlačenja robe na zahtev proizvođača) efikasniji čin od ćutanja.

Ovako, čak i da zatvore fabriku u Inđiji, kako najavljuju, i pogone presele hiljadama kilometara daleko od Srbije (što je mnogima zazvučalo kao pretnja) u neku obećanu zemlju gde je „moguće pronaći bezbednu sirovinu sa proizvodnju dečje hrane” „Svislajon” će teško povratiti narušeno poverenje kupaca. A konkurencija sigurno neće gubiti vreme.