Uvođenje reda u nauku

„Politika” je ponovo uzdrmala naučnu zajednicu objavljujući da je gotov Pravilnik o vrednovanju rada istraživača, na osnovu kojeg se naučnici biraju u zvanja. Uz pohvale „što rasvetljavamo mračne ćoškove nauke u Srbiji”, najviše primedbi je ponovo bilo zbog toga što naučnici prvo iz medija saznaju ono u čijoj izradi su morali da budu konsultovani i od čega im zavisi posao. Da li se posle gotovo godinu dana agonije, kada je poništen konkurs za naučne projekte i promenjen ministar prosvete, nazire promena državnog kursa prema zapostavljenoj nauci koja je nenadano i složno podigla glas, ili su u pitanju predizborni trik i kozmetičke promene?

Istraživači su u prvim reakcijama bili skeptični, uprkos rečenicama pomoćnika ministra prosvete za nauku Nikole Tanića da je „usvojeno sve što su naučnici tražili, čak i ono što nisu” i da će od sada rad Ministarstva prosvete biti transparentan.

Međutim, mnogi su ovaj dokument juče prvi put videli zahvaljujući društvenim mrežama i odmah je krenula lavina komentara da su naučnici ponovo obmanuti… Mnogi čak smatraju da je ovakvim dokumentom „Ministarstvo bacilo istraživačima rukavicu u lice”.

Sačekajmo, ipak, da osim intervjua u „Politici” i komentara na društvenim mrežama, Zajednica instituta Srbije i Sindikat nauke analiziraju kompletan dokument, a mi ćemo rado nastaviti da pišemo o svemu što je i dalje sporno.

Jer ne zaboravimo na to da ima i onih koji postavljaju pitanje: „Da li nam je potrebno toliko istraživača, kada je javna tajna da mnogi od njih godinama nemaju nikakve rezultate, čak i ne dolaze redovno na posao, a da ih za taj nerad finansiraju poreski obveznici?”

S druge strane, ima rezona i u argumentima da nam ovakav dokument uopšte nije potreban: Votson i Krik su dobili Nobelovu nagradu sa otkriće DNK na osnovu napisana dva-tri rada, a po našem pravilniku – ono što je bilo dovoljno za Nobela, u Srbiji nije dovoljno za naučnog savetnika.

Slažemo se sa tim da je potrebno odvojiti žito od kukolja, da sistem finansiranja nauke mora da bude drugačiji, da vrhunski naučnici ne treba da strahuju zato što su zaposleni na neodređeno vreme, a poznato je da su zaista potrebne godine da bi se uradilo neko istraživanje. Potrebno je i da imaju mnogo bolje uslove rada kako bi zaista mogli da izađu na crtu sa svetom.

I ne mislim da je 12.000 istraživača za Srbiju mnogo. To naravno ne znači da svako mora da bude general, da ponovim odličnu Tanićevu rečenicu – ne može svako da bude naučnik. Ali takođe ne mogu svaki čas da se menjaju pravilnici i raspisuju konkursi, ne može da se u jednom trenutku „trenira strogoća”, a da se posle nekoliko meseci usvoji sve ono zbog čega su se naučnici digli na noge. Ako je to baš tako kako je rečeno…

Vreme je da se uvede red, da vrhunska i nacionalna nauka dobiju više para, da nam reforme ne zavise od promena ministara i da onaj koji to radi, radi javno, konsultujući vrhunske stručnjake. I kada preseče – da ostane iza te odluke, ne zbog izbora, već zbog budućnosti Srbije.