Ukroćena goropad i neukroćeni festival

Tre­nut­no sta­nje u ovoj in­sti­tu­ci­ji ob­ja­sni­la je za „Po­li­ti­ku” v. d. di­rek­tor­ke Mi­le­na Lu­bar­da Ma­ro­je­vić, ko­ja je na tom me­stu od 8. mar­ta ove go­di­ne: „U tom tre­nut­ku je rad „Gra­da te­a­tra” pot­pu­no bio blo­ki­ran, pla­te za­po­sle­ni­ma su ka­sni­le pet me­se­ci, a iz­ve­štaj ne­za­vi­snog re­vi­zo­ra evi­den­ti­rao je na­go­mi­la­ni dug od ma­lo vi­še od mi­li­on evra”. No, to ni­ka­ko ni­su bi­li raz­lo­zi za od­u­sta­ja­nje od fe­sti­va­la, već, na­pro­tiv, za ozbilj­no pre­stro­ja­va­nje i raz­go­vo­re sa upra­vom gra­da kao osni­va­čem. To nam je ta­ko­đe re­kla Lu­bar­da Ma­ro­je­vić, do­da­ju­ći: „Stav grad­ske upra­ve je bio ja­san: fe­sti­val se ne sme uga­si­ti, on pred­sta­vlja je­dan od pri­o­ri­te­ta ka­da su raz­voj i obe­lež­ja gra­da u pi­ta­nju”.

Zbog ovo­go­di­šnjih po­seb­no te­ških ma­te­ri­jal­nih okol­no­sti, iz­ve­de­na je sa­mo jed­na po­zo­ri­šna pre­mi­je­ra. Od­i­gra­na je na Bri­je­gu od Bu­dve, pla­ži is­pod naj­sta­ri­je bu­dvan­ske cr­kve San­ta Ma­ri­ja u Sta­rom gra­du. Ova pla­ža ko­ja se pr­vi put ko­ri­sti kao scen­ski pro­stor, do­ne­dav­no se zva­la „Ri­čar­do­va gla­va”, po glum­cu Ri­čar­du Vid­mar­ku ko­ji je tu bo­ra­vio pre po­la ve­ka. 

Am­bi­jent je funk­ci­o­nal­no oda­bran i te­melj­no is­ko­ri­šćen, jer se rad­nja od­vi­ja u okvi­ri­ma ce­re­mo­ni­je ven­ča­nja, u ba­ru na pla­ži. Šek­spi­rov ko­mad je ra­di­kal­no adap­ti­ran, skra­ćen i pro­me­njen, u po­gle­du li­ko­va, kao i za­ple­ta (dra­ma­tur­gi­ja Jo­va­na Bo­jo­vić). Zna­čenj­ski fo­kus je na te­mi dru­štve­nog pre­tva­ra­nja i pre­ru­ša­va­nja, što se u naj­ve­ćoj me­ri iz­ra­ža­va pu­tem tra­ve­sti­je. Ka­ta­ri­nu igra mu­ška­rac (Vu­le Mar­ko­vić), dok su Bap­ti­sta (Ma­ri­ja Đu­rić) i Hor­ten­sio (Je­le­na Đu­kić) že­ne, što kod Šek­spi­ra ni­je slu­čaj. Ova za­me­na po­lo­va je do­ve­la i do gu­še­nja mi­zo­gi­nič­nih zna­če­nja. Oni su u Šek­spi­ro­voj ko­me­di­ji pri­sut­ni – mu­škar­ci tre­ti­ra­ju že­ne sa uža­snim ni­po­da­šta­va­njem i su­ro­vo­šću. U pred­sta­vu je ta­ko­đe uve­den i le­zbij­ski mo­tiv. Span­đa­va­nje Bjan­ke (Sa­nja Vu­ji­sić) sa Hor­ten­si­om ima smi­sao žen­ske ne­za­vi­sno­sti i mo­guć­no­sti slo­bo­de iz­bo­ra. Ta­ko se još sna­žni­je ne­gi­ra­ju mi­zo­gi­nič­ne ide­je u po­la­znom tek­stu.

U po­gle­du kva­li­te­ta glu­mač­ke igre po­seb­no tre­ba iz­dvo­ji­ti Vu­le­ta Mar­ko­vi­ća ko­ji Ka­ta­ri­nu ob­li­ku­je de­li­kat­no, isto­vre­me­no sup­til­no i od­luč­no. Upe­ča­tljiv je i Ste­van Ra­du­si­no­vić kao Pe­tru­čio, ov­de sve­šte­nik. Ube­dlji­ve su sce­ne nje­go­ve pro­šnje Ka­ta­ri­ne, ka­da iz­i­gra­va mu­škar­či­nu, na­su­prot nje­go­voj kon­sti­tu­ci­ji, što iza­zi­va ko­mič­ki efe­kat. Ko­mič­ko u pred­sta­vi uglav­nom pro­iz­i­la­zi iz tra­ve­sti­je, a ne iz br­ze fi­zič­ke rad­nje, što je uobi­ča­jen slu­čaj sa scen­skim tu­ma­če­nji­ma ove ko­me­di­je, ali ne i ov­de.

Li­ko­vi su ele­gant­no ob­u­če­ni, svi su u be­lom, vla­da at­mos­fe­ra po­zer­skog ku­li­ra­nja ko­ju bit­no vo­di elek­tron­ska pop mu­zi­ka Bel­gi­jan­ca Stro­mea (ko­sti­mo­gra­fi­ja Oli­ve­ra Era­ko­vić Ko­sić, Zo­ran Ra­ko­če­vić). Ak­te­ri se sno­bov­ski pre­ne­ma­žu, me­đu­sob­no se sni­ma­ju ka­me­rom, a pra­ve i sel­fi­je. Ovi pri­zo­ri od­ra­ža­va­ju na­še vre­me u ko­me je lič­ni mar­ke­ting osno­va dru­štve­nog po­sto­ja­nja, dok je vir­tu­al­na stvar­nost dru­štve­nih mre­ža po­sta­la da­le­ko va­žni­ja od sa­me stvar­no­sti. Oni su isto­vre­me­no u ve­zi sa osnov­nom re­di­telj­skom ide­jom, kri­ti­kom op­šte dru­štve­ne tra­ve­sti­je.

Na­ro­či­to je va­žno na­po­me­nu­ti da iz­vo­đe­nje ove pred­sta­ve u cen­tru Bu­dve ni­je bi­lo pre­ki­da­no bu­kom, što je na­ža­lost bi­lo uobi­ča­je­no za „Grad te­a­tar” u po­sled­njim go­di­na­ma. O to­me se i u srp­skim me­di­ji­ma če­sto iz­ve­šta­va­lo po­vo­dom go­sto­va­nja na­ših pro­duk­ci­ja, na pri­mer „Ave­ta“ ili „Ju­li­ja Ce­za­ra”. Za­to su umet­ni­ci po­ne­ka­da ne­ra­do igra­li u Bu­dvi, dok je upra­va fe­sti­va­la ra­ni­je po­ku­ša­va­la da re­ši pro­blem iz­me­šta­njem sce­ne iz gra­da, sa ve­ćim ili ma­njim uspe­hom. 

Mo­že se za­to re­ći da iz­vo­đe­nje ove pred­sta­ve ozna­ča­va od­re­đe­nu vr­stu pre­o­kre­ta, re­zul­tat vo­lje grad­ske upra­ve. To je za naš list ta­ko­đe pro­ko­men­ta­ri­sa­la Lu­bar­da Ma­ro­je­vić: „Fe­sti­val ne­će be­ža­ti od bu­ke iz gra­da, već će nje­go­va ba­za osta­ti tu, na ma­tič­nim sce­na­ma. Gra­do­na­čel­nik Dra­gan Kra­po­vić je lič­no vo­dio sa­stan­ke na ko­ji­ma se raz­go­va­ra­lo o uti­ša­va­nju bu­ke za vre­me iz­vo­đe­nja pro­gra­ma, i tu su po­stig­nu­ti do­go­vo­ri ko­jih se svi pri­dr­ža­va­ju”.