Slikari nisu vlasnici nadahnuća

Bogat slikarski opus umetnica je stvorila u tišini, posvećeno i skromno, u jednom novobeogradskom potkrovlju. U svet umetnosti stupila je kao grafičar, dokazala se kao crtač, a potom se pojavila potreba za slikom. Postdiplomske studije završila je pre više od četiri decenije na FLU kod profesora Miodraga Rogića. Bila je učesnik značajnih međunarodnih izložbi i humanitarnih akcija, a njena dela zahvaljujući nagradama obišla su svet. Umetnica se nada da će objaviti monografiju ukoliko na otkupnom konkursu Ministarstva kulture njen „Portret deda Ivka“ bude uzet u razmatranje.

Stanka Todorović na početku razgovora o retrospektivi koju je dugo priželjkivala, kaže:

– Ovom postavkom obeležavam četrdeset godina stvaralaštva, ali slikam duže. Sa 14 godina imala sam izložbu u Aranđelovcu, koju mi je organizovala nastavnica likovnog, prepoznavši moj talenat. Danas, sa ove distance vidim da mi je dar za umetnost bio neka vrsta datosti, od koje nisam mogla da se sklonim. Čitavog života bila sam slobodni umetnik, nisam predavala ili se bavila dodatnim poslovima, već sam celu sebe dala umetnosti. Bila sam i jesam posvećenik. To je podrazumevalo život na skromnoj, osnovnoj egzistenciji, ali to mi nije smetalo.

Na pitanje kakvi se utisci nameću sada kada su brojna dela iz različitih faza izložena na jednom mestu, naša sagovornica odgovara:

– Iznenađena sam grafikama sa postdiplomskih studija, nastalim kada sam bila veoma mlada. Čitala sam Solženjicina i knjigu „Odeljenje za rak“ i toliko me je pomerila da sam morala tu temu i emocije prema bolesnim ljudima da ovekovečim. I tako sam jedan od radova i nazvala, a drugi su nastali kao kritika ljudskog ponašanja. Recimo, rad „Venčanje” govori o svadbenim veseljima, velikim ljubavima, a posle ljudi lako stignu do siledžijstva.

Od kasnijih ciklusa izdvaja „Populacije“ , u okviru kog je dobila značajne nagrade i bavila se zanimljivom temom migracija koje su uvek postojale.

– I sada mnogi unesrećeni traže nova staništa. Crtala sam tim povodom insekte, a u stvari sam mislila na ljude. Iz tog ciklusa postoje crteži, linogravure i bakropisi – objašnjava.

Provokacije, dovoljno jake da nastane umetnički rad, naša sagovornica razmatra bez cenzure.

– Imam grafiku, sliku i skulpturu pod nazivom „Hraniteljka” nastalu upravo na osnovu mnogo razmišljanja o čovekovoj životnoj borbi. Ta misao se pretvori u likovnu priču. Za nju treba mnogo više razumevanja, nego za onu koja nastaje vizuelnom provokacijom, kao što su pejzaži i portreti. Van Gog je hvatao tu provokaciju koju je svetlo donosilo, a ono je prilično neuhvatljivo. Moj pristup je drugačiji, prvo opažam, ali moj doživljaj predela donosi više od vizuelne provokacije. Isto je sa portretima. Tako je nastao portret mog dede Ivka koji je prošao albansku golgotu. Njegove oči i pogled koje je nasledila moja majka....

Slikari nisu vlasnici nadahnuća, smatra naša sagovornica. Skulptura „Praroditeljka“ nastala je iz potrebe da odam poštovanje ženi, a slika „Seoska misionarka“ prikazuje ženu koja ima izraz ratnika, spremna da se bori, brine o svima, ali ima i nakit jer treba da bude zavodljiva. Slika „Milutin zemljanin” ima težaška leđa, koja su pejzaž, a mi nismo svesni koliko zavisimo od tog seoskog čoveka, najzdravijeg mentalno. Na oranici možete naći takvu osobu koja može da bude ministar poljoprivrede – ističe Stanka Todorović.

I s obzirom na to da u svojim delima govori i o svetosti naša sagovornica za kraj dodaje:

– Naslikala sam Belog anđela, Svetog Savu, Studenicu, „Vizantijsko zlatno” inspirisano freskama, učestvovala sam i u humanitarnim akcijama za pomoć ljudima i manastirima na Kosovu. Najnovija slika „Sv. Đorđe“, govori o našoj borbi za ćirilicu, ali i o tome da mi stalno imamo aždahu s otvorenim čeljustima, da moramo tako da živimo i da budemo oprezni.