Сликари нису власници надахнућа

Богат сликарски опус уметница је створила у тишини, посвећено и скромно, у једном новобеоградском поткровљу. У свет уметности ступила је као графичар, доказала се као цртач, а потом се појавила потреба за сликом. Постдипломске студије завршила је пре више од четири деценије на ФЛУ код професора Миодрага Рогића. Била је учесник значајних међународних изложби и хуманитарних акција, а њена дела захваљујући наградама обишла су свет. Уметница се нада да ће објавити монографију уколико на откупном конкурсу Министарства културе њен „Портрет деда Ивка“ буде узет у разматрање.

Станка Тодоровић на почетку разговора о ретроспективи коју је дуго прижељкивала, каже:

– Овом поставком обележавам четрдесет гoдина стваралаштва, али сликам дуже. Са 14 година имала сам изложбу у Аранђеловцу, коју ми је организовала наставница ликовног, препознавши мој таленат. Данас, са ове дистанце видим да ми је дар за уметност био нека врста датости, од које нисам могла да се склоним. Читавог живота била сам слободни уметник, нисам предавала или се бавила додатним пословима, већ сам целу себе дала уметности. Била сам и јесам посвећеник. То је подразумевало живот на скромној, основној егзистенцији, али то ми није сметало.

На питање какви се утисци намећу сада када су бројна дела из различитих фаза изложена на једном месту, наша саговорница одговара:

– Изненађена сам графикама са постдипломских студија, насталим када сам била веома млада. Читала сам Солжењицина и књигу „Одељење за рак“ и толико ме је померила да сам морала ту тему и емоције према болесним људима да овековечим. И тако сам један од радова и назвала, а други су настали као критика људског понашања. Рецимо, рад „Венчање” говори о свадбеним весељима, великим љубавима, а после људи лако стигну до силеџијства.

Од каснијих циклуса издваја „Популације“ , у оквиру ког је добила значајне награде и бавила се занимљивом темом миграција које су увек постојале.

– И сада многи унесрећени траже нова станишта. Цртала сам тим поводом инсекте, а у ствари сам мислила на људе. Из тог циклуса постоје цртежи, линогравуре и бакрописи – објашњава.

Провокације, довољно јаке да настане уметнички рад, наша саговорница разматра без цензуре.

– Имам графику, слику и скулптуру под називом „Хранитељка” насталу управо на основу много размишљања о човековој животној борби. Та мисао се претвори у ликовну причу. За њу треба много више разумевања, него за ону која настаје визуелном провокацијом, као што су пејзажи и портрети. Ван Гог је хватао ту провокацију коју је светло доносило, а оно је прилично неухватљиво. Мој приступ је другачији, прво опажам, али мој доживљај предела доноси више од визуелне провокације. Исто је са портретима. Тако је настао портрет мог деде Ивка који је прошао албанску голготу. Његове очи и поглед које је наследила моја мајка....

Сликари нису власници надахнућа, сматра наша саговорница. Скулптура „Прародитељка“ настала је из потребе да одам поштовање жени, а слика „Сеоска мисионарка“ приказује жену која има израз ратника, спремна да се бори, брине о свима, али има и накит јер треба да буде заводљива. Слика „Милутин земљанин” има тежашка леђа, која су пејзаж, а ми нисмо свесни колико зависимо од тог сеоског човека, најздравијег ментално. На ораници можете наћи такву особу која може да буде министар пољопривреде – истиче Станка Тодоровић.

И с обзиром на то да у својим делима говори и о светости наша саговорница за крај додаје:

– Насликала сам Белог анђела, Светог Саву, Студеницу, „Византијско златно” инспирисано фрескама, учествовала сам и у хуманитарним акцијама за помоћ људима и манастирима на Косову. Најновија слика „Св. Ђорђе“, говори о нашој борби за ћирилицу, али и о томе да ми стално имамо аждаху с отвореним чељустима, да морамо тако да живимо и да будемо опрезни.