Kriza superega

​Ljudi se ne rađaju kao moralna bića već tokom detinjstva usvajaju vrednosti i stavove svojih roditelja i ostalih „značajnih drugih” o tome šta jeste, a šta nije u redu. U tom procesu se unutar ličnosti stvara psihička struktura koju je Frojd nazvao superego ili nad-Ja.

Glavna funkcija superega je da ograničava i usmerava funkcionisanje osobe u skladu s moralnim stavovima koje je usvojila. On deluje kao nečija savest.

Optimalni superego omogućuje osobi da svoje porive i želje uskladi s moralnim standardima kako bi funkcionisala na socijalno prihvatljiv način. Kada je superego hipertrofiran, osoba je preterano savesna, nespontana, puna strahova da ne pogreši i često se oseća odgovornom i krivom. Kada je superego nedovoljno razvijen, atrofiran, osoba je impulsivna i nekontrolisana, egoistična, bezobrazna i bezobzirna, sklona konfliktima i devijantnom ponašanju.

Koncept superega direktno povezuje tip vaspitanja u detinjstvu sa budućom strukturom ličnosti. Pravilno vaspitavanje zasnovano na pokazivanju ljubavi i disciplinovanju vodi formiranju optimalnog superega, dok ono u kome se dete disciplinuje bez pokazivanja ljubavi vodi ka hipertrofiranom superegu. Deca koja su vaspitavana popustljivo, sa puno ljubavi ali bez disciplinovanja ne razvijaju superego u dovoljnoj meri, što je slučaj i sa zanemarenom decom.

Pretpostavka za optimalni razvoj nečijeg superega jeste da su porodične vrednosti koje dete „upija” u skladu sa vrednostima šireg društva, kao i da su u skladu s vrednostima društva u kome će data osoba živeti kada odraste. Problem nastupa onda kada je društvo u stanju anomije, vrednosnog nereda, kada mu se ubrzano nameću nove vrednosti.

U savremenom društvu u kome se sve više razgrađuju postojeće norme, tako da postaje društvo postnormalnosti, postavlja se pitanje šta je optimalni superego. Poznato je da je mnogo lakše razgraditi neku vrednost ili normu nego je uspostaviti, što čini da savremeno liberalno društvo ide u pravcu smanjenja superega budućih generacija.

Čovekovim ponašanjem ne upravljaju zakoni već njegovo shvatanje morala. Pojedinčev sukob sa zakonom kojeg ne prihvata je spoljašnji, dok je sukob sa vlastitim superegom unutrašnji konflikt. Kada su u zajednici u većini ljudi sa razvijenim superegom u njoj nema potrebe za velikim brojem zakona. Od davnina je primećeno da preveliki broj zakona u nekoj zajednici ukazuje da ona ima problem sa moralom.

Usvajanjem nekog novog „revolucionarnog” zakona neće doći do nagle promene superega. Istoričar Norbert Elijas je u svojoj knjizi „Proces civilizacije” ukazao da je promena superega spor proces i da su bile potrebne generacije da se postepeno od srednjovekovnog dođe do superega savremenog građanina. Za suprotni proces su dovoljne dve generacije.