Ne vakcinišite decu, osim one koju želite da zadržite

***

„Ne mo­ra­te da vak­ci­ni­še­te svo­ju de­cu, osim one ko­ji že­li­te da za­dr­ži­te”, od­go­vo­rio je dr Vla­di­mir Đu­rić re­če­ni­com do­stoj­nom ge­ni­jal­nog Du­ška Ra­do­vi­ća, ob­ja­sniv­ši pla­stič­no šta stru­ka, uglav­nom, o tom pro­ble­mu mi­sli.

Ina­če, dr­ža­va tu ne vi­di pro­blem jer na­ša ze­mlja je jed­na od onih u Evro­pi gde je vak­ci­na­ci­ja de­ce oba­ve­zna.

S dru­ge stra­ne, po­sto­je udru­že­nja ro­di­te­lja ko­ji su se udru­ži­li pro­tiv vak­ci­na­ci­je iz­vla­če­ći od­ne­kud je­zi­ve pri­če o tra­gič­nim po­sle­di­ca­ma ovog či­na po zdra­vlje de­ce.

***

U onom vi­cu maj­ka ne­kog ma­li­ša­na do­la­zi kod pri­vat­nog le­ka­ra:

– Mo­ram pri­zna­ti dok­to­re da mi vaš ra­čun iz­gle­da pre­vi­sok. Jer, moj sin­čić je na kra­ju ipak imao sa­mo ma­le bo­gi­nje!

– Dra­ga go­spo­đo, ni­je va­žna ve­li­či­na, već či­nje­ni­ca da sam mo­rao da do­đem ne­ko­li­ko pu­ta.

– To je tač­no dok­to­re, ali tre­ba da ima­te u vi­du da je moj ma­li za­ra­zio ceo raz­red!

***

U ve­ći­ni ze­ma­lja EU nad­le­žne dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je pre­po­ru­ču­ju vak­ci­ne. Ali, uz tu pre­po­ru­ku ide i oba­ve­šte­nje ro­di­te­lji­ma o mo­gu­ćim ne­že­lje­nim dej­stvi­ma. Ta­ko, na pri­mer, u Ne­mač­koj plan vak­ci­na­ci­je ostva­ru­je se po pre­po­ru­ci dve nad­le­žne in­sti­tu­ci­je: to su RKI (In­sti­tut Ro­bert Koh) i PEI (In­sti­tut Pa­ul-Er­lih).

Ali, ista ta dr­ža­va pro­pi­su­je i na­čin na ko­ji će se iz­vr­ši­ti vak­ci­na­ci­ja (ro­di­te­lji mo­ra­ju da do­bi­ju kom­plet­nu in­for­ma­ci­ju o sa­dr­ža­ju i ne­že­lje­nim dej­stvi­ma vak­ci­ne), a oba­ve­za dr­ža­ve je da na­dok­na­di šte­tu uko­li­ko se de­si da oso­ba pre­tr­pi ne­ka ne­že­lje­na dej­stva.

***

U me­di­cin­skim knji­ga­ma pi­še da je iz­u­mi­telj pr­ve vak­ci­ne bio en­gle­ski le­kar Edvard Dže­ner. Na­vod­no, on je iz­u­meo vak­ci­nu pro­tiv ve­li­kih bo­gi­nja. Me­đu­tim, isto­ri­ja tvr­di dru­ga­či­je. Na­i­me, Dže­ner je ži­veo u vre­me kra­lja Džor­dža III, ka­da me­di­cin­ski is­pi­ti ni­su bi­li oba­ve­zni. I Dže­ner je sma­trao da ne mo­ra da ih po­la­že, pa je na vra­ta svo­je ku­će oka­čio nat­pis „Hi­rurg i apo­te­kar”. Tek na­kon „prak­se” od 20 go­di­na po­mi­slio je da bi bi­lo do­bro da na­ba­vi i ne­ke pa­pi­re.

Na kra­ju je stu­pio u kon­takt sa Škot­skim uni­ver­zi­te­tom i po ce­ni od 15 fun­ti do­bio di­plo­mu dok­to­ra. Tač­no je i da je pre to­ga us­peo da do­bi­je i član­stvo u Kra­ljev­skom dru­štvu, ali je nje­gov po­sled­nji bi­o­graf dr Nor­man Mur mo­rao da pri­zna da je to uči­nio na pre­va­ru – po­slao je spis o gne­žđe­nju ku­ka­vi­ce, ali to je, ka­ko na­vo­di po­me­nu­ti bi­o­graf, bi­la go­mi­la glu­po­sti u ko­ju ni­je­dan sa­vre­me­ni or­ni­to­log ne bi po­ve­ro­vao.

***

Po­sle to­ga je pi­sao Oks­ford­skom uni­ver­zi­te­tu i tra­žio da mu do­de­le po­ča­snu di­plo­mu dok­to­ra me­di­ci­ne. Na­kon ne­ko­li­ko bez­u­spe­šnih po­ku­ša­ja, naj­zad je us­peo da do­bi­je to­li­ko že­lje­ni do­ku­ment. Za­tim to ša­lje Kra­ljev­skom ko­le­džu u Lon­do­nu, tra­že­ći i nji­hov ser­ti­fi­kat, ali su ga od­bi­li re­či­ma: „Dok ne po­lo­ži­te is­pi­te, ne­će mo­ći...”. Ova­kve stva­ri su bi­le mo­gu­će, jer je Dže­ner ži­veo u do­ba ve­li­kog su­je­ver­ja, ka­da su pa­ci­jen­ti­ma da­va­li da gu­ta­ju ži­ve ža­be ka­ko bi ih iz­le­či­li od gli­sta, ka­da su kra­vlja ba­le­ga i ljud­ski iz­met me­ša­ni sa mle­kom i pu­te­rom ka­ko bi se iz­le­či­la dif­te­ri­ja i ka­da je u ka­ši­či­ca­ma ser­vi­ran mo­zak čo­ve­ka ko­ji je umro na­sil­nom smr­ću da bi se iz­le­či­le bo­gi­nje! 

Dže­ner je čak iz­mi­slio i lek za be­sni­lo. Na­i­me, čo­ve­ka ko­ga je ujeo be­san pas tre­ba­lo je sa­mo ne­ko­li­ko pu­ta za­gnju­ri­ti u ne­ku br­zu re­ku – pod uslo­vom da ga ne uda­vi­te. Ka­ko je Dže­ner tvr­dio, ovaj tret­man ni­kad ni­je oma­nuo. 

***

Ka­ko god bi­lo, Dže­ner je od se­o­skih mle­ka­ri­ca čuo pri­ču da oni ko­ji su pre­le­ža­li kra­vlje bo­gi­nje ni­kad ni­su obo­le­li od ve­li­kih bo­gi­nja. To mu je da­lo ide­ju ka­ko da se pro­sla­vi. Go­di­ne 1796. iz si­ro­ti­šta je uzeo de­ča­ka po ime­nu Džejms Fips i za­ra­zio ga lim­fom ko­ju je uzeo iz ve­zi­ku­le za­ra­že­ne kra­ve. Na­kon krat­kog vre­me­na za­ra­zio ga je bo­gi­nja­ma i kad se de­čak ni­je raz­bo­leo, po­čeo je da tra­ga za lju­di­ma ko­ji su ne­kad pre­le­ža­li kra­vlje bo­gi­nje, ali ka­sni­je ni­su obo­le­li od ve­li­kih. Po nje­mu, to je bio do­vo­ljan do­kaz da je ino­ku­la­ci­ja kra­vljim bo­gi­nja­ma do­volj­na pre­ven­ti­va za ve­li­ke bo­gi­nje. (Po­zna­to je, me­đu­tim, da je Dže­ner ubr­zo na­kon to­ga iz­vr­šio eks­pe­ri­ment na još jed­nom si­ro­če­tu, de­ča­ku Džo­nu Bej­ke­ru, ko­me je ubri­zgao teč­nost iz obo­le­log konj­skog ko­pi­ta. Na­kon to­ga je hteo da ga za­ra­zi i vi­ru­som ve­li­kih bo­gi­nja da bi vi­deo da li će obo­le­ti, ali ni­je imao do­volj­no vre­me­na – od­mah po­sle tog eks­pe­ri­men­ta de­čak je umro od vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re.)

***

Ta­ko je za­po­če­la pri­ča o vak­ci­na­ci­ji. U mno­gim evrop­skim ze­mlja­ma po­sle to­ga je na sna­gu stu­pio za­kon po ko­jem je ova vak­ci­na po­sta­la oba­ve­zna.

***

U Ne­mač­koj je kra­jem 19. ve­ka za­kon o oba­ve­znoj vak­ci­na­ci­ji bio to­li­ko strog da su oso­be ko­je su od­bi­ja­le da pri­me ovu vak­ci­nu hva­ta­ne i da­va­na im je na­sil­no. Na ža­lost, isto­ri­ja je po­ka­za­la dru­gu stra­nu me­da­lje. Po­čet­kom 1871. go­di­ne u Evro­pi je za­vla­da­la epi­de­mi­ja ve­li­kih bo­gi­nja. 

U ta­da­šnjoj Pru­si­ji od po­sle­di­ca ove bo­le­sti umr­lo je 124.978 vak­ci­ni­sa­nih i re­vak­ci­ni­sa­nih gra­đa­na. Ovo je trg­nu­lo Pru­se, vi­de­li su šta je stvar­ni uzrok ove po­ša­sti i ustre­mi­li se da na­đu lek. Ce­la ze­mlja je do­bi­la ka­na­li­za­ci­o­ni si­stem, do svih gra­do­va je do­ve­de­na či­sta pi­ja­ća vo­da, po­bolj­šan je kva­li­tet ži­vo­ta i – bo­lest je ne­sta­la! 

Vo­do­vod i ka­na­li­za­ci­ja ura­di­li su za Pru­si­ju ono što pri­sil­na 35-go­di­šnja imu­ni­za­ci­ja ni­je us­pe­la. 

***

Pi­ta­nje vak­ci­na­ci­je je si­stem­ska stvar, a ne pi­ta­nje za iza­bra­nog le­ka­ra. S dru­ge stra­ne, baš zbog to­ga što je stvar si­stem­ska, oba­ve­zu­ju­ća je. Ro­di­te­lji ko­ji od­bi­ju vak­ci­na­ci­ju ne sva­đa­ju se s le­ka­rom ne­go sa dr­ža­vom. A dr­ža­va ima oru­đa pri­nu­de. Ro­di­telj mo­že da od­bi­je, ali i da pre­tr­pi re­pre­si­ju kao mla­da maj­ka Ma­ja iz Su­bo­ti­ce...

Da­kle, in­sti­tu­ci­je su te ko­je mo­ra­ju da pro­ce­ne da li je od vak­ci­na­ci­je ve­ća ko­rist ili šte­ta. 

Za­što mla­da maj­ka zna bo­lje od le­ka­ra da li je vak­ci­na­ci­ja ko­ri­sna ili štet­na kad je po­zna­to da čak i le­ka­ri mo­gu da ima­ju de­cu?