Država protiv sebe

Država Srbija od početka, a ima tome više od šest godina, nije znala šta treba da uradi sa sopstvenim bakrom u Borskom kombinatu i zato su joj se dogodile nevolje sa rumunskim „Kupromom” i austrijskim „A-tekom”, na prvom i drugom tenderu. Niko u državnoj administraciji – koja od novembra 2001. godine posle (neopravdanog) uvođenja prinudne uprave, isključivo odlučuje o sudbini borske kompanije, nije želeo da sasluša vapaje iz Bora, povodom pogrešnih poteza koje su državni činovnici preduzimali.Uzalud su borski topioničari ubeđivali srpsku vladu da Boru i njegovim radnicima nije potrebna milostinja u vidu državne subvencije, već samo kredit od 30 miliona dolara.

Samo toliko je bilo dovoljno da bi se godišnje proizvodilo oko 70.000 tona bakra iz sopstvenih sirovina, da budu puni državni fondovi i buđelari zaposlenih. Kao nikad, Boru je išlo na ruku to što se cena bakra na svetskom tržištu uvećala za pet, šest puta. Prodaja nije dolazila u pitanje, čak da je proizvodnja bila i deset puta veća.

Država je, međutim, ostala gluva na vapaje – na štetu Bora i cele Srbije.

Sa lošom državnom strategijom, protiv koje su bili svi u Boru, sačinjen je loš tender i, naravno, stigle su ponude kompanija koje ne znače mnogo u svetu rudarstva i metalurgije. Uostalom, zašto bi se javili najbolji kad je država svojom strategijom (i medijski) svoju borsku kompaniju predstavila u vrlo lošem svetlu: sa dugom između 500 i 600 miliona dolara (pet puta većim od stvarnog), sa iscrpljenim rudnim rezervama (ima ih i za 100 godina), sa dotrajalom topionicom i rudarskom mehanizacijom.

Sve ružno, sivo bez ikakve budućnosti.

Još nije utvrđeno ko je i zbog čega kudio Bor i njegovu kompaniju, ali je izvesno da joj je u proteklih šest godina naneo ogromnu štetu. U Bor nije stiglo obećanih 30 miliona dolara kredita, posle štrajka na autoputu u julu 2004. godine, i zato proizvodnja nije povećana nego je smanjena. Zato što se ne koristi povoljna cena bakra na svetskom tržištu, u protekle četiri godine, i što je proizvodnja prošle godine bila manja pet puta nego 1999. godine, Bor i Srbija izgubili su bespovratno više od 600 miliona dolara čistog profita, izgubljen je razvojni korak i ugled stican decenijama, počev od 1903. godine.

Zašto država nema pravu strategiju, zašto radi protiv sebe? Kako razumeti izjavu ministra rudarska i energetike Aleksandra Popovića da „nema krivice Srbije i srpske vlade, niti bilo kog ministarstva i Agencije za privatizaciju”? Ili, izjavu potpredsednika srpske vlade Božidara Đelića da bi bilo najbolje da o sudbini drugog tendera na sastanku odluče poslovodstvo i sindikat borske kompanije, u sopstvenom interesu. A da vlada to samo aminuje.

Pomenute dve izjave zvuče zaista odbranaški i demagoški. Posle toliko godina državne samovolje, uzaludnih vapaja iz Bora i propadanja najperspektivnije srpske kompanije.