Држава против себе

Држава Србија од почетка, а има томе више од шест година, није знала шта треба да уради са сопственим бакром у Борском комбинату и зато су јој се догодиле невоље са румунским „Купромом” и аустријским „А-теком”, на првом и другом тендеру. Нико у државној администрацији – која од новембра 2001. године после (неоправданог) увођења принудне управе, искључиво одлучује о судбини борске компаније, није желео да саслуша вапаје из Бора, поводом погрешних потеза које су државни чиновници предузимали.Узалуд су борски топионичари убеђивали српску владу да Бору и његовим радницима није потребна милостиња у виду државне субвенције, већ само кредит од 30 милиона долара.

Само толико је било довољно да би се годишње производило око 70.000 тона бакра из сопствених сировина, да буду пуни државни фондови и буђелари запослених. Као никад, Бору је ишло на руку то што се цена бакра на светском тржишту увећала за пет, шест пута. Продаја није долазила у питање, чак да је производња била и десет пута већа.

Држава је, међутим, остала глува на вапаје – на штету Бора и целе Србије.

Са лошом државном стратегијом, против које су били сви у Бору, сачињен је лош тендер и, наравно, стигле су понуде компанија које не значе много у свету рударства и металургије. Уосталом, зашто би се јавили најбољи кад је држава својом стратегијом (и медијски) своју борску компанију представила у врло лошем светлу: са дугом између 500 и 600 милиона долара (пет пута већим од стварног), са исцрпљеним рудним резервама (има их и за 100 година), са дотрајалом топионицом и рударском механизацијом.

Све ружно, сиво без икакве будућности.

Још није утврђено ко је и због чега кудио Бор и његову компанију, али је извесно да јој је у протеклих шест година нанео огромну штету. У Бор није стигло обећаних 30 милиона долара кредита, после штрајка на аутопуту у јулу 2004. године, и зато производња није повећана него је смањена. Зато што се не користи повољна цена бакра на светском тржишту, у протекле четири године, и што је производња прошле године била мања пет пута него 1999. године, Бор и Србија изгубили су бесповратно више од 600 милиона долара чистог профита, изгубљен је развојни корак и углед стицан деценијама, почев од 1903. године.

Зашто држава нема праву стратегију, зашто ради против себе? Како разумети изјаву министра рударска и енергетике Александра Поповића да „нема кривице Србије и српске владе, нити било ког министарства и Агенције за приватизацију”? Или, изјаву потпредседника српске владе Божидара Ђелића да би било најбоље да о судбини другог тендера на састанку одлуче пословодство и синдикат борске компаније, у сопственом интересу. А да влада то само аминује.

Поменуте две изјаве звуче заиста одбранашки и демагошки. После толико година државне самовоље, узалудних вапаја из Бора и пропадања најперспективније српске компаније.