O ljubavi i stapanju

Nisu retki ljudi koju kada vole imaju potrebu da neprestano budu toliko blizu osobi koju vole da žele da se s njom stope, međusobno prožmu, da postanu jedno. Kada u tome ne uspevaju, doživljavaju da njihova ljubavna veza nije potpuna, da partner nije pravi, postaju ljubomorni, počinju da pate.

Predstava o stapanju dvoje koji se vole u jedno biće je tema jedne od najstarijih antičkih priča o ljubavi čiji se fragmenti pojavljuju u brojnim ljubavnim pričama sve do naših dana. Prema toj priči, ljubav je nastala onda kada su nastali prvi ljudi – žene i muškarci.

U najstarija vremena nisu postojali ljudi već su postojala bića od kojih je svako u sebi sadržavalo i muškarca i ženu. Oni su se zvali androgini, od grčkih reči „andros”, za muškarca i „ginos”, za ženu.

Potraga za izgubljenom polovinom

Zadatak ovih „muškoženaca” je bio da rade za bogove i da im pripremaju hranu, ambroziju. Ova bića su bila toliko savršena da su po svojim osobinama bila veoma blizu bogovima. Jednog dana su androgini odlučili da pobiju bogove kako bi samostalno vladali svetom.

Kada je vrhovni bog Zevs čuo za zaveru androgina, odlučio je da ih sve pobije. U tome ga je sprečavalo saznanje da bi u tom slučaju bogovi morali sami da rade i sebi spremaju hranu, što je za bogove bilo neprihvatljivo. Tada se Apolon dosetio da bi najbolja kazna za androgine bila da ih bogovi prepolove, kako bi oslabili njihove moći, učinili ih upola slabijima.

Kada su ih bogovi prepolovili, tada su od bića koja su imala po dve glave, četiri ruke i četiri noge, nastali muškarci i žene. Ali nakon toga se dogodilo nešto što je bogovima bilo neočekivano. Umesto da rade i pripremaju ambroziju, polovine su zadržale sećanje na stanje celovitosti i mahnito su jurile okolo tražeći onu svoju drugu, izgubljenu polovinu. Iznenađeni ovom novom pojavom bogovi su joj dali ime – ljubav.

Novi problem je opet rešio pametni Apolon, koji se dosetio da muškarcima i ženama treba napraviti polne organe kako bi oni kroz seksualne odnose zadovoljili svoje sećanje oličeno u potrebi za međusobnim spajanjem u celovito biće.

Iako mnogi ne znaju za ovaj antički mit, on je ugrađen u reči koje svakodnevno koristimo. Tako reč „pol” dolazi od glagola „poloviti”. Isto tako i međunarodna reč „seks” dolazi od latinskog glagola „secare”, što znači seći, poloviti.

Predstava o ljubavi u kojoj se dvoje stapaju u jedno biće je arhetipska predstava koja se nalazi u našem kolektivnom nesvesnom. Nju možemo pronaći u najrazličitijim varijantama u hiljadama priča koje do nas dolaze kroz literaturu, filmove ili muzička dela. Tako, na primer, odjek ove ideje možemo pronaći i u priči o prvom čoveku Adamu, koja je u osnovi naše judeohrišćanske civilizacije. Prvobitni Adam je po svojoj prirodi androgin, a postaje muškarac tek nakon što je od odsečenog dela njegovog tela napravljena prva žena Eva.

Drugi koren predstave o ljubavi koja dvoje stapa u jedno biće je u svačijem individualnom nesvesnom. Svaki čovek je bio u utrobi svoje majke i s njom je činio jedno biće. Majka koja je tokom trudnoće razvila doživljaj da su ona i dete jedno, nakon porođaja je nastavila da tretira bebu kao da je deo nje, ali ne više kao deo njenog tela, već kao deo njene ličnosti. Ovaj odnos koji je izražen u prve tri godine detetovog života, u kome su majka i dete povezani ljubavlju tako da čine psihološku i emotivnu celinu, nazivamo simbioza.

Nezdrave simbiotske ljubavi

Iako deca ne pamte period simbioze jer se uglavnom sećaju događaja nakon četvrte godine života, moguće je da ovo „sećanje” na spojenost u ljubavi s majkom utiče da neki ljudi zadrže kao osnovnu predstavu o ljubavi koju pokušavaju da ponove u kasnijem odraslom životu. To je posebno izraženo kod onih odraslih koje su roditelji kao decu nepotrebno držali u „produženoj” simbiozi i sprečavali im da razviju samostalnost, ali i onih odraslih koji su u detinjstvu imali nedostatak simbioze tako da nisu izgradili bazično osećanje sigurnosti i lične vrednosti.

Danas znamo da simbiotske ljubavi odraslih nisu zdrave, da nije dobro dva Ja potpuno utapati u zajedničko Mi, već da treba praviti Mi tako što će oboje zadržati za sebe jedan deo svog Ja.