Nemogući Srbin.
U Velikome ratu sva naša izbegla deca pre no što su nastavila sa školovanjem u Francuskoj, prethodno su morala ići u pripremni jednogodišnji razred. Tako je bilo i sa Branislavom Branom Il. Gojkovićem, našim međuratnim profesorom Treće muške gimnazije u Beogradu. Dok je išao u jednu od takvih pripremnih škola San-Žozef u Marselju da bi se prehranio, jer ono što je od našeg poslanstva primao, ipak nije bilo dovoljno, zaposlio se kao kondukter na marseljskim tramvajima. Plata mu je zavisila od prodatih karata. Marseljci su tada bili kao i mi danas: voleli su da se što je moguće više švercuju, ili što manje plate kartu. Imali su običaj da uđu u tramvaj na stanici ispred okretnice i plaćali kartu koja je bila najjeftinija za jednu stanicu: samo nekoliko sua (20 sua je jedan franak). Umesto da siđu na okretnici, takvi putnici ostajali bi u tramvaju i nastavljali bi put sve do svog odredišta ne doplaćujući ništa! Trebalo je i njih razumeti, jer bio je veliki rat i još veća nemaština kod ljudi.
Mladi Gojković je veoma brzo shvatio šta oni rade osetivši to veoma dobro i na svom đačkom novčaniku, pa je zbog toga kada bi ušli u okretnicu, ili stanicu ranije, tražio od njih da svi putnici izađu napolje i sačekaju tramvaj na početnoj stanici. Marseljci su skoro sve vreme bili kivni na Branu i izbegavali bi onaj tramvaj u kome bi on bio. Ogorčeni su govorili da se ljudi čuvaju „tog, tog nemogućeg, bezdušnog Srbina”!..
Završivši pripremnu školu i odustavši, po svršetku prve godine, od studija medicine u Marselju, Brana Gojković se prebacuje u Pariz, sa preporukom prof. Dekroka, i upisuje se na Sorbonu da nastavi studije biologije. Jednom prilikom kada su vežbe bile završene, Brana sretne ispred starog zdanja Sorbone jednog od svojih francuskih prijatelja, Žan-Anri Vožena, budućega pravnika. U razgovoru Vožen ga upita da li bi hteo da večeras slušaju predavanje „msje Kvižika”. Gojković ga začuđeno pogleda i upita o kom to profesoru priča? Vožen je bio potpuno ubeđen da njegov srpski sagovornik veoma dobro zna gospodina Kvižika, jer je i on, Kvižik, po poreklu Srbin, podanik Kraljevine Srbije i to dosta poznat u celom starom svetu! Brana je potpuno bezuspešno pokušavao da se seti svih naših srpskih profesora, prisećajući se isto tako i njihovih nadimaka, ako su ih imali, te upita prijatelja da li je dobro zapamtio predavačevo prezime. Začuđeni Vožen mu odgovori da su još kraj glavnog ulaza na Sorbonu i da odmah uđu u hol jer je plakat stavljen na pano. To i urade. Ispostavi se da je mladi Francuz bio u pravu, ali, u pitanju je bilo jedno od početnih predavanja, održanih u glavnom amfiteatru „Rišelje”, uistinu našeg neobično uvaženog i stvarno cenjenog akademika Jovana Cvijića. Jedino što je osoba koja je taj plakat lepo ispisala velikim takozvanim rond-perom za krasnopis, naučnikovo prezime nije napisala sa neophodnom francuskom transkripcijom, već onako kako mi to prezime pišemo običnom latinicom, kada je to potrebno.
Ovo se desilo tokom Pariske konferencije mira, održane 1918–1919. godine.
Kada se mladi Brana Gojković oženio 1921. u Parizu, koleginicom sa studija Marijom-Maruškom A. Mijušković stanovali su u samačkom hotelu u Ulici Broka broj 1. Kada bi išli do Sorbone, ili se vraćali kući, prolazili bi kroz Luksemburški park gde je stanica metroa u Latinskoj četvrti. U pomenutom parku, često se mogla videti povučena, skromno ali lepo odevena naša stara nesrećna kraljica Natalija Obrenović tako da su je Brana i Maruška, jednom prilikom kada su se vraćali sa nastave, poznali, prišli joj i predstavili se. Stara kraljica ipak nije mogla da izdrži da ne priča sa njima i dva puta ih je pozvala – prvi put na čaj, a drugi put na kafu – da bi mogla čuti iz prve ruke, šta se stvarno zbiva u bivšoj otadžbini i kakav je položaj studenata u Srbiji. Očigledno je smatrala da je uvek bolje imati što više merodavnih izvora, a ne samo dva uobičajena: prepiska sa svojom bivšom dvorskom damom Ružom Orešković, koja joj je ostala verna do kraja i naravno iz razne štampe.
Na Sorboni su, Maruška i Brana, skoro svake sedmice, sretali u hodniku, između ostalih profesora i Mariju Sklodovsku-Kiri koja je sa suprugom Pjerom posle mukotrpnog truda, uspela da izoluje radijum iz rude peh-blende, jer je njen kabinet bio naspram kabineta njihovih profesora i akademika Gastona Bonijea i Žilijena Kostantena. Saznavši odakle su njih dvoje, bilo joj je drago što su iz Srbije, jer je ta mala, slovenska ali slobodna zemlja koja je uspela da načne propast te velike – kako se to tada govorilo – nezajažljive tamnice naroda to jest Austrougarske monarhije i Nemačke carevine, jer njena Poljska do Velikog rata kao nezavisna država nije ni postojala.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
