Prednost bezobzirnih

Kada kažemo da je neko obziran, podrazumevamo njegov odnos prema drugim ljudima. Reč „obzirnost” izvedena je od glagola „obazirati se” koji doslovno znači „gledati oko sebe”, a u prenesenom značenju označava nečiju svesnost da su oko njega drugi, svest o njihovim osećanjima, interesima, potrebama i vrednostima koje zastupaju. Biti obziran istovremeno znači biti pažljiv prema drugima, slično kao u reči „obazriv”. Najkraće rečeno obzirna osoba uvažava ljude oko sebe. Upravo zbog toga se obzirnost kao nečija osobina smatra poželjnom društvenom vrednošću. Obzirni ljudi po pravilu imaju dobre odnose s drugima i mali broj konflikata i svađa.

Postoje dva razloga zbog kojih obzirni izbegavaju konflikte s drugima: prvi je to što ne žele da budu predmet tuđe agresivnosti, a drugi je to što žele da ljudi o njima misle pozitivno, žele da budu prihvaćeni i da se dopadnu.

Ukoliko obzirnost kao crtu nečijeg karaktera treba da uvrstimo u neku od pet glavnih dimenzija ličnosti, onda ona spada u „saradljivost” (ostale su savesnost, ekstraverzija, traženje novina i neurotičnost). Brojna istraživanja ovih pet dimenzija ličnosti su dokazala da osobe s visokim indeksom saradljivosti imaju veoma dobre odnose s drugim ljudima. Oni vole ljude, saosećaju s njima, imaju visoku empatiju, velikodušni su, pomažu drugima, a od drugih očekuju da im uzvrate na isti način. To su osobe s visokom emocionalnom inteligencijom.

Suprotnost obzirnosti je bezobzirnost – atribut koji dobijaju oni ljudi koji misle samo na sebe, koji pokazuju da im nisu važni ni drugi ljudi niti kako se ti drugi ljudi osećaju zbog njihovih postupaka. Iz njihove egocentričnosti proizlazi ravnodušnost prema drugima. Druge ljude shvataju ili kao sredstvo koje im pomaže da dođu do svog cilja ili kao konkurente koje treba pobediti i prevazići.

U sistemu društvenog vrednovanja obzirnost se shvata kao nešto što je pozitivno, vredno, i poželjno, dok se bezobzirnost shvata kao negativna, nepoželjna i štetna osobina. Prema tome, trebalo bi da obzirni ljudi dobro prolaze u životu, a da bezobzirni ljudi lošije prolaze.

Suprotno od tog očekivanja, svakodnevni život nam pokazuje da nekada bezobzirni ljudi mnogo bolje prolaze od obzirnih, naročito kada je u pitanju profesionalni ili poslovni uspeh. Možemo se zapitati zašto je to tako.

Prvi razlog je što su bezobzirni ljudi isključivo fokusirani na svoj interes kao cilj ka kojem idu. Oni problemima u interakciji s drugim ljudima ne pripisuju posebnu pažnju tako da ih to ne dekoncentriše na njihovom putu ka cilju.

Drugi razlog je što su oni socijalno prodorniji. To je posledica toga što obzirni ljudi bezobzirne opažaju kao opasne ljude s kojima ne žele da ulaze u konflikte. Zbog toga bezobzirni ne nailaze na značajniji socijalni otpor u ostvarenju svojih namera i ciljeva. To se odnosi i na „vertikalno napredovanje” jer njihovo zastrašivanje daje im oreol osobe s autoritetom, vođe kojem se drugi podređuju, tako da su viđeni za rukovodioce.

Treći razlog je što su često uspešniji u poslovnim i drugim pregovorima. Kako su fokusirani na sopstveni interes i želju da izvuku maksimalnu dobit, bez empatije za poziciju suprotne strane, oni često u pregovorima drugu stranu nemilosrdno ucenjuju i „sateruju u ćošak”. Njima nije cilj rezultat da obe strane dobijaju, a koji je poželjan kada je reč o dugoročnoj saradnji, već im je cilj da oni pobede, a da druga strana izgubi.

Četvrti razlog je to što njima nije važno šta ljudi misle o njima. Oni znaju da ostavljaju negativan utisak na druge i da ih se drugi plaše, ali, ili im to nije važno, ili im je drago da imaju takav imidž jer ga shvataju kao znak moći i autoriteta.

Iako mogu biti uspešniji i bogatiji od onih koji su saradljiviji i obzirniji, pitanje koje se postavlja jeste koliko su bezobzirni ljudi srećni. Kako su za doživljaj vlastite sreće i zadovoljstva životom veoma važni dobri odnosi s drugim ljudima i pripadnost grupi bliskih ljudi, a kako bezobzirni upravo to nemaju, njihova sudbina je da najčešće na kraju ostanu usamljeni i izolovani.