Strah od promene

Iako živimo u svetu u kome se sve konstantno menja, mnoge promene ni ne opažamo kao takve, već imamo iluziju da je svet relativno konstantan. U zavisnosti od toga da li je neko želi ili je ne želi, promena može biti predmet snažne žudnje ili predmet velikog straha. Ljudi mnogo češće žele da se promeni neko drugi, da se promeni situacija ili svet nego što žele da se promene sami, da postanu bolji kao ličnosti.

Ljudi žele da budu adaptirani, da budu u stanju u kojem je spoljašnji svet u relativnom skladu sa njihovom predstavom o tome kakav taj svet treba da bude. Kada se pojavi značajniji nesklad između sveta i predstave – neka važnija negativna promena – ljudi ulaze u stanje stresa u kom pokreću svoje adaptivne mehanizme kako bi se ponovo prilagodili. Ako smatraju da imaju moć da utiču na negativnu promenu deluju aktivno na spoljašnji svet kako bi je smanjili ili neutralisali; ako smatraju da su nemoćni tada odlaze iz nepovoljne situacije, ili, ako nisu u stanju ni da odu, prihvataju pomenu i menjanju svoju predstavu o svetu.

Udobno gnezdo

Znajući da nemaju takvu moć da utiču na veliki svet oko njih, ljudi prave u svom mikrokosmosu neku vrstu udobnog „gnezda”. To je njihova „zona udobnosti” u koju spadaju sva ona mesta gde se osoba oseća odomaćeno, počevši od svog doma do omiljenih lokacija. U ovu zonu spadaju i ljudi koji su osobi poznati i samim tim predvidljivi, kao i aktivnosti koje su deo njene navike i rutine. Ovo je zona sigurnosti koja zadovoljava ljudsku potrebu za stalnošću drugih i sveta.

Tako, na primer, jedni vole da letuju tako što svaki put idu na neko drugo mesto, a drugi koji imaju naglašenu potrebu za stalnošću vole da letuju uvek na istom, dobro poznatom mestu.

Potreba za stalnošću dolazi iz detinjstva. Svako dete ima potrebu za „konstantnim objektom”: za tim da je pored njega uvek njegova mama i da se ta mama ponaša na dosledan, detetu predvidljiv način. Na isti način dete ima potrebu za „konstantnim svetom”, onim delom sveta koji mu je poznat, na koje se naviklo, u kome se oseća sigurno. Kada neko odraste u njemu nastavlja da živi ovo „unutrašnje dete” koje i dalje ima potrebu za stalnošću i sigurnošću.

Kao što je to slučaj i sa drugim strahovima, i strah od promene može biti sasvim razuman strah i može biti iracionalan strah. Jasno je da postoje veoma negativne promene kao što su bolest, smrt, razne spoljašnje katastrofe kojih se treba plašiti i od kojih se treba štititi. Kako ljudi ne reaguju na stvarnost već na značenje koje joj pripisuju, tako ne reaguju na promene kao takve, već na značenje koje im pripisuju. Ista promena je za jednu osobu izazov sa kojim se suočava, a druga je paralisana osećanjem bespomoćnosti. O iracionalnom strahu od promena govorimo onda kada ljudi nekim promenama i njihovim posledicama pripisuju iskrivljena značenja.

Postoje i suprotne situacije kada se racionalni strahovi od promene proglašavaju iracionalnim. Na primer, preduzeće koje sprovodi reorganizaciju u kojoj će izvestan broj radnika dobiti otkaz ili biti premešten na lošija radna mesta, angažuje stručnjaka koji treba da kod zaposlenih otkloni „strah od promene”.

Jedna od promena je ulazak u treće životno doba. Oni koji imaju pozitivan scenario o tome kako će provoditi ovaj period nemaju strah od ove promene.

Ključ u prilagođavanju

Kriza srednjeg doba nastaje samo kod onih koji veruju da će im se telo zbog starenja toliko promeniti da će postati neprivlačni, nemoćni, skloni bolestima i zavisni od drugih. Užasnuti idejom da se nalaze na pragu takve starosti, da im je ostalo još samo malo godina kvalitetnog života, ljudi su spremni da svašta urade kako bi „pobegli” od svoje predstave o starosti.

Da bismo kao odrasli dobro živeli, moramo u sebi pomiriti dve suprotnosti: želju za stalnošću i sigurnošću i sposobnost da prihvatamo nužne promene i da im se prilagođavamo. Kada je balans dugoročno pomeren na jednu stranu moraćemo da se suočimo sa negativnim posledicama bilo svoje rigidnosti, bilo hroničnog stresa zbog nedostatka stalnosti.