Saosećanje i uživljavanje

Saosećati sa drugom osobom je temeljni princip svakog prijateljskog odnosa, od ljubavi, preko prijateljstva, pa do prijateljskog odnosa prema nepoznatoj osobi. Zato je saosećanje vezivno tkivo svake zajednice. Saosećati znači emocionalno rezonovati sa drugom osobom: osobi je žao što drugi pati, a drago joj je što je srećan.

Što je prijateljski odnos intenzivniji, saosećanje je izraženije.

Podeliti i bol i sreću

Ono što omogućuje da jedna osoba saoseća sa drugom jeste to što se njom identifikuje, poistovećuje. Tada osoba u drugome vidi čoveka koji je isti kao i ona, ili koji je isti kao neko koga ona voli. Videći sebe u drugome, ona sebe vidi u situaciji u kojoj se drugi nalazi.

Moguće je saosećati sa drugim kada su njegova osećanja bolna, ali i kada je drugi srećan zbog nekog uspeha. Kada nisu bliski sa drugima, ljude ne dotiče toliko sreća drugih, koliko ih dotiče njihova nesreća. Identifikacija i saosećanje pokreću osobu na solidarnost, na pružanje pomoći osobi u nevolji.

Izraziti saosećanje osobi koja je doživela neki gubitak jeste, samo po sebi, znak prijateljskog odnosa. Tako, na primer, kada je osoba tužna zato što je izgubila neku blisku osobu, drugi joj izražavaju saučešće i time potvrđuju prijateljski odnos. „Saučestvovati u tuđem bolu” zapravo znači sažaljevati, ali se u ovim situacijama ta reč ne koristi zbog toga što ima negativno značenje, kao što ima u izrazu koji sadrži prezir: „Mogu samo da ga sažaljevam.”

Dok za saosećanje sa neprijatnim osećanjima druge osobe postoji više izraza, kao što su saučešće, sažaljenje, samilost, nemamo posebnu reč za saosećanje sa prijatnim osećanjima. Kako ne postoji „saradovanje”, „saveselje” itd, neki su predložili da koristimo grčku kovanicu „sinhedonija”.

U odnosima ljubavi u kojima je saosećanje najviše izraženo, vidimo da ono nije samo reakcija na osećanja voljene osobe već je i proaktivna radnja. Kada volimo nekoga mi želimo da se oseća prijatno, tako da preduzimamo radnje koje kod njega izazivaju prijatna osećanja. Istovremeno, ne želimo da se voljena osoba oseća neprijatno, tako da izbegavamo one postupke za koje znamo da će kod voljene osobe izazvati neprijatnost. Naravno, ovo nije apsolutno pravilo, jer u odnosu ljubavi se pojavljuju konflikti i prepirke, ali jeste važan princip ljubavi na koji se često zaboravlja.

Stručni naziv za saosećanje sa drugim jeste simpatija. Suprotan odnos, odnos neprijateljstva je antipatija, protivosećanje, kada je osobi drago što drugi trpi, a krivo kada je drugi srećan. Apatija označava ravnodušnost i takođe može biti vrsta neprijateljskog odnosa kada je neko ravnodušan prema tuđoj patnji.

Razumevanje, pa empatija

Empatiju ili uživljavanje treba razlikovati od simpatije ili saosećanja. Sposobnost empatije je sposobnost jedne osobe da se uživi u neku drugu osobu koja je različita od nje. Svaka majka dobro zna šta je empatija jer se uživljava u svoje dete koje još nije naučilo da govori i tako prepoznaje njegove potrebe. Uživeti se u nekoga znači pretpostaviti da ste vi ta osoba, a onda „njenim očima” i „iz njenih cipela” sagledati njenu životnu situaciju. Što bolje poznajemo drugu osobu, njene vrednosti, pogled na život, one elemente u kojima je ona različita od nas, to će naša empatija biti tačnija. Danas smatramo da je za empatiju daleko važnije razumeti način na koji drugi doživljava sebe, druge i svet, nego da se uživljavamo u njegovu situaciju. Upravo iz ovih razloga ljudi sa visokom sposobnošću empatije imaju visoku emotivnu i socijalnu inteligenciju zbog čega su veoma uspešni u onim profesijama u kojima se radi sa decom i ljudima.

I simpatija i empatija, i saosećajnost i uživljavanje su okrenuti prema drugima, tako da saosećajna i empatična osoba može zaboraviti na sebe, na svoja osećanja, potrebe i interese. Zapostavljanje sebe vodi u „neurotični altruizam”: neurotičnu ljubav prema drugima. Upravo zbog toga su nastale novije psihološke teorije koje naglašavaju važnost razvijanja saosećajnosti osobe sa samom sobom i negovanja njenog prijateljskog odnosa prema samoj sebi.