Fenomen Ana Gavalda

Sa samo četiri knjige objavljene tokom devet godina, trideset sedmogodišnja francuska književnica Ana Gavalda nametnula se čitaocima i  kritici kao izuzetna pojava, budući da su sve knjige koje je do sada napisala, uključujući i jednu namenjenu mladima, bili bestseleri. Tri koje su je naročito proslavile, prodate su čak u pet miliona primeraka. I, kada je nedavno ponudila publici svoj novi roman „Utešiteljka” (Le Consolante), izdavač ga je odmah štampao u 300.000 primeraka  i   nedeljama već „Utešiteljka” (što bi bio slobodan i logičan prevod kovanice koju je Gavalda smislila za naslov) je među najprodavanijim knjigama u francuskim knjižarama. Književni časopis „Lir” posvetio je čitav aprilski broj fenomenu Ana Gavalda.

Roman  govori o preokretu u životu izuzetno uspešnog, 47-godišnjeg arhitekte Šarla Balande koji, između čestih putovanja, živi otuđen sa Lorans i njenom kćerkom u jednom luksuznom pariskom stanu… sve dok ne sazna za smrt Anuk, majke svog druga iz detinjstva Aleksisa. Ophrvan grižom savesti zbog saznanja da je Anuk, koja mu je u detinjstvu mnogo značila i koju je voleo, umrla usamljena i u nemaštini, Šarl polazi da traži Aleksisa...

Novi roman Ane Gavalde po tonu je daleko sumorniji od njenih prethodnih knjiga kojima su neki kritičari zamerali „lakoću”, ali njen živahan stil, umeće vođenja radnje, senzibilitet, ostali su nepromenjeni.

Sklona jezičkoj slobodi, kovanju novih reči, upotrebi starih koji se u savremenom jeziku više ne koriste ili su dobile novo značenje, kao i iskakanju iz gramatičkih i ortografskih pravila, Gavalda poneke reči i rečenice ispisuje kao da osluškuje Vukov uput: „piši kao što govoriš”. Tako će često napisati „voui”, umesto „oui” (na francuskom: da), kada koristi engleske fraze umesto „the”, napisaće „d” ili „di”, tako kako se čita. „Pišem prema sluhu, ne razmišljam”, priznaće jednom.

U „Utešiteljki” napravila je novi eksperiment: masovno je izbacila lične zamenice ispred glagola. Pokazalo se, međutim, da je roman u prvoj verziji zbog toga bio konfuzan. Za novo izdanje dodala je lične zamenice svim likovima osim Šarlu. Promene u svom tekstu unosi do poslednjeg trenutka, čak i u štampariji. Po tom osećaju da delo nikada nije završeno podseća na slikara Koroa koji je, kada je njegova slika već bila okačena na izložbi, došao krišom sa četkicom da popravi neki detalj.

Pogrešno bi, međutim, bilo tvrditi da su Gavaldine knjige zbog svih tih jezičkih eksperimenata hermetičke. Naprotiv. Gavalda se dugo priprema za pisanje, istražuje sredinu, proučava karaktere i zanimanja, ima izuzetan dar zapažanja i, još važnije, talenat da tu građu pretvori u zanimljivu, majstorski kazanu priču.

Njen roman „Voleo sam je” , koji priča o komplikovanoj ljubavi i burnom odnosu naizgled solidnog para, prodat u milion primeraka, i roman „Zajedno, to je sve” – priča o četiri različite, međusobno isprepletane sudbine ljudi koji se nikada nisu morali sresti – prodat u dva miliona primeraka. Po njemu je lane Klod Beri snimio film čiji uspeh nije zaostao za knjigom: imao je dva i po miliona posetilaca! Zabu Bretmen uskoro treba da počne snimanje filmske verzije „Voleo sam je”, sa Danijelom Otejom u jednoj od glavnih uloga.

Gavalda je sve knjige, računajući i poslednju, objavila kod  „Diletanta” kojem je u poslednje četiri godine ostvarila promet od fantastičnih 32 miliona evra.

Gavaldine knjige prevedene su na 38 jezika, u milionskim tiražima. Do nje same nemoguće je doći. Ne daje intervjue. Želi da sačuva privatnost, svoju i svoje dvoje dece, da živi u svom svetu, u kući u Melanu nedaleko od Pariza bez televizije, radija i štampe, okružena delima kojima se divi: knjigama, slikama, filmovima, muzikom. „Malo me zanima ko su, i ko su bili, autori tih dela. Fascinira me njihov rad, senzibilitet, sumnje i usamljenost”, rekla je.

Jedina osoba sa kojom je, povodom izlaska „Utešiteljke”, pristala da razgovara i da se taj razgovor objavi, bio je uvaženi francuski leksikograf, 90-godišnji Anri Berto di Šazo, autor „Rečnika sinonima”, knjige koju je pretvorila u svoju Bibliju. Gavalda prema Di Šazou gaji duboko divljenje, do te mere da mu je na kraju svog novog romana zahvalila: „Sa Vama nije lakše, ali je zabavnije. Ne nađem uvek ono što tražim, ali nađem nešto drugo”, zapisala je, a u razgovoru sa njim još dodala i da ako ne nađe traženi sinonim – izmisli ga.