U mladosti emocionalan, u starosti sentimentalan

Kada su negde pred kraj prošle godine Robert de Niro i Martin Skorseze, boraveći zajedno na festivalu u Marakešu, prilično škrto govorili o svom devetom zajedničkom filmskom poduhvatu – „Irac”, u produkciji „Netfliksa”, nije se moglo naslutiti da će taj zahtevni film tako brzo posle ugledati svetlost dana.

Skorsezeov „Irac”, sa De Nirom u naslovnoj ulozi, već je krenuo u svoje festivalsko-bioskopske pohode: od Njujorka, preko Rima i Londona, do zvanične bliskoistočne premijere na svečanom otvaranju 41. Kairo film festivala (20. novembra), pa i do premijernog emitovanja na „Netfliksovom” kanalu 27. novembra.

 Tada je u Marakešu Robert de Niro nagradu „Zlatna zvezda” za izuzetan doprinos svetskom filmu – uz mnogo puta izgovorenu reč „ šukran” (zahvaljujem) marokanskom narodu, kralju i princu, ali i svim ljudima „ujedinjenim u našoj ljubavi prema filmovima i našem zajedničkom čovečanstvu” – primio upravo iz ruku Martina Skorsezea. Svog velikog prijatelja, koji je o njihovoj prijateljskoj i profesionalnoj vezi što je, između ostalih iznedrila i filmove poput „Taksiste”, „Razjarenog bika”, „Kralja komedije”, „Bilo jednom u Americi”, a sada evo i „Irca”, govorio živahno i zabavno. I sa puno ljubavi, izjavivši i sledeće: „Bob ima neverovatnu sposobnost da sa gledaocima sarađuje čak i onda kada tumači stvarno užasne likove i da ih uvuče unutar čudovišta koje igra. On je igrao u mojih prvih osam filmova glumeći sociopate, psihopate, teške likove, a svaki od tih likova je do kraja približio publici i mene kao reditelja učinio slavnim...”

 U tada vođenom razgovoru za „Politiku” (hvala Karolin Ajmar i Meliti Toskan di Plantije) legendarni glumac osvrnuo se na svoj „suživot” sa Skorsezeom, na svoj rad u filmu „Irac”, na novu saradnju sa Al Paćinom, na umetnost koja spaja ljude i na svoju ogorčenost na američkog predsednika Trampa u čije se „fanove” ne ubraja...

Vi i Martin Skorseze ponovo zajedno, još jedan film za legendu?

Znate kako, Martin je moj prijatelj, doživotni kolaboracionista i jedan od najvećih blagoslova mog života. Imao sam veliku sreću da sam toliko puta sarađivao sa Martijem i što imamo tako dugu i kreativnu vezu. Mi smo odrastali zajedno u istom kvartu, mogli smo kao mali i mi da krenemo pogrešnim putem, međutim, mi smo se okrenuli filmu i tu smo danas gde jesmo. On se uvek najbolje snalazio sa mnom kao glumcem.

Govorite emotivno, da li ste osoba koja lako postaje emotivna?

Kada sam bio mlađi bio sam vrlo emotivan. Sada kada sam ostario postao sam sentimentalniji. Znate kako i kojim putem to ide.

Film „Irac” je nastajao dugo i rekla bih prilično diskretno?

Martin je na ovom filmu radio nekih deset godina. Dugo je radio na finansiranju, na planiranju ko će i u kojem ritmu uplaćivati novac i to je bilo zaista iscrpljujuće. „Irac” je veoma skup projekat, snima se na više od 100 lokacija, obuhvaćen je veoma dug vremenski period od nekih 34 godine i sve to zahteva mnogo novca. Kada je „Netfliks” u jednom trenutku izašao na teren, sve je bilo rešeno i Martin je snimio film baš onako kako je želeo.

I dalje se vodi glasna debata o tome kako će „Netfliks” kao internetski gigant pre ili kasnije „pojesti” sve bioskope?

Razgovarali smo sa „Netfliksom” o tome i jasno im je stavljeno na znanje da je „Irac” film pravljen za bioskope. Oni su Martinu (Skorsezeu) obećali da će ga pravilno distribuirati i dati prednost bioskopu. Nije Martin njima prišao, već oni Martinu i dobrovoljno su uložili novac. Dogovor je postignut.

„Irac” vas posle Manove „Vreline” ponovo spaja i sa Al Paćinom?

Da, i sa Džoom Pešijem s kojim sam igrao u Skorsezeovim filmovima „Dobri momci” i „Kazino”. Ovde sada igram lik Frenka Širana zvanog Irac koji je ubijao za mafijašku porodicu Bafalino, ali je bio i veliki prijatelj i telohranitelj sindikalnog lidera Džimija Hofe kojeg igra Al Paćino. Širan je Hofi zabio nož u leđa – ubio ga je. I Paćino i ja smo želeli novu saradnju i bilo je potrebno dugo vremena da se ponovo nađemo zajedno u nečemu što će nam odgovarati. „Irac” je predivno zajedničko iskustvo.

Čini se i veliki izazov?

Da, Martin je imao ideju da se Paćino i ja vratimo nekih četiri, pet decenija unazad i da glumimo Širana i Hofu u periodu kada su bili mladi. To je i pred nas i pred digitalne eksperte postavilo ogroman izazov. Ti eksperti su dobili svoj najzahtevniji zadatak u karijeri – da nas učine mlađima. Sve to je bilo neverovatno uzbudljivo. Imali smo priliku da snimamo te naše „mladalačke” scene a da uopšte ne brinemo o šminki i maskama. Digitalizacija čini svoje, a mi smo opušteni.

Poznati ste po metodskoj glumi, za ulogu „Taksiste” pripremali ste se tako što ste zaista radili kao taksista, da li se nešto promenilo?

U principu moj se glumački metod godinama nije mnogo promenio, ali je moj stav prema metodu postao opušteniji. Pokušavam da shvatim šta je apsolutno neophodno, a šta nije. Kada sam bio mlađi bio sam više zabrinut i nervozan i manje opušten u realizaciji svojih uloga. To je sada drugačije.

Još uvek se priča da bi moglo da dođe i do nastavka „Taksiste”?

Dugo godina sam razmišljao o tome gde bi danas mogao da bude Trejvis Bejkl, lik iz „Taksiste”. Skorseze i ja smo o tome često razgovarali, u jednom trenutku je čak Pol Šreder napisao i sinopsis, ali dalje od toga nije došlo.

Primajući nagradu u Marakešu na sceni ste otvoreno govorili i o tome kako u vašoj zemlji prolazite kroz grotesknu verziju nacionalizma?

To je dijabolični nacionalizam koji je obeležen pohlepom, ksenofobijom i sebičnošću, a sve pod sloganom – Amerika je broj jedan.

Vi i predsednik Tramp nikako ne idete zajedno?

Realnost je da je on samozadovoljni idiot. On je potpuno suprotno od onoga što se događa recimo na mom njujorškom festivalu (Tribeka) ili na festivalu u Marakešu i drugim zemljama, a to je da umetnost ne poštuje granice i zidove, već slavi raznolikost i porekla i ideja, bez ikakvih namera da se nazove prvim u odnosu na sve druge.