Humor mi u poslednje vreme najviše nedostaje kod Slovenaca

Situacija u Sloveniji, kad je reč o pandemiji virusa korona, poprilično je pesimistična, kaže Gabriela Babnik (1979), spisateljica, književma kritičarka i prevodilac, koja smatra da su neke restriktivne mere koje je donela vlada njene zemlje,konkretno odluka o ograničenju kretanja koja zabranjuje prelazak granica opština - diskriminatorske.

– Ministarstvo unutrašnjih poslova donosi preporuke (da se, na primer, proširene porodice u to vreme ne smeju posećivati), što neki shvataju strogo restriktivno. Smatram da bi situacija morala da se rešava i kontroliše razumno, od primera do primera, a pre svega nije smisleno zastrašivati ljude. Na televiziji gledamo pre svega političare, a ja bih želela da bude više stručnjaka iz različitih oblasti. Ne kažem da bi to smanjilo strah, glupost i zbunjenost ljudi koji se sada ophode jedni prema drugima neprijatno i zajedljivo (što je, između ostalog, najizraženije na društvenim mrežama), ali bi možda neki od nas ipak imali osećanje da ne žive u policijskoj državi. I, naravno, dešavaju se veliki biznisi pod maskama. Neko ko je juče prodavao sokove danas je milioner – objašnjava Gabriela Babnik, čiji roman „Intimno je objavljen i kod nas u izdanju « Klija », a u kojoj je nastavila da se bavi afričkom tematikom, započetom u prvom proznom delu Koža od pamuka (2007).

Afričke teme su karakteristične za ovu autorku koja se se još u svom magistarskom radu bavila savremenom nigerijskom književnošću. Njen roman „U visokoj travi“ (2009) u celosti je napisan u Burkini Faso, a zapravo govori o Sloveniji.  Za roman „Sušno doba“ (2013) Gabriela Babnik je dobila Evropsku nagradu za književnost. Knjiga je izazvala izuzetnu pažnju i prevedena je na 15 jezika.

Pronalazi li naša sagovornica, u ovoj sitruaciji, i nešto dobro?

– Naravno, kao što se kaže, na muci se poznaju junaci. Tih nekoliko junaka, udruženih u PEN-u, je, na primer, Vladi, Skupštini i Ustavnom sudu poslalo zahtev da bi Vlada Republike Slovenije trebalo da poštuje sva Ustavom i zakonima zagarantovana prava državljanki i državljana, da Skupština ne bi trebalo da donosi zakone koji bi ograničavali dosadašnja prava ili uvodi nova i šira ovlašćenja represivnih organa (prisluškivanje, upad u stanove ili zadržavanje bez sudske odluke), da slovenačka vojska ne sme da sprovodi policijska naređenja, itd – navodi spisateljica.

I u okolnostima izolacije Gabriela Babnik se, kaže, druži sa  koleginicama i kolegama, ali naravno na mreži. Sastavlja i potpisuje apele za ograničavanje govora mržnje, malo sedi na balkonu sa svojom dečicom, a malo i čita i za sada samo razmišlja o novom romanu. Na pitanje šta čita i koliko čitanje može da pomogne, odgovara:

– Čitam od Damira Karakaša do Ane Šnabl (Schnabl). Sve što mi dođe do ruku. Oslanjam se na svoju biblioteku, ali i na knjige u elektronskoj formi koje mogu da pozajmim na Biblosu. Naravno, čitanje može biti spasonosno po život. Meni ga spasava poslednjih 35 godina. Kažu da su pisci navodno otporniji na izolaciju. Ne bih se s tim složila u potpunosti. I mi pisci smo ljudi koji moraju u radnju. I ako se tamo neko dere na vas jer vam je marama skliznula sa usta, ili ako vas komšije posmatraju sa balkona, ne znate da li ste još tamo gde bi trebalo da budete… Ili ako se nađete u liftu koji se zaglavio.
 
Svojim čitaocima u Srbiji  bi preporučila da se drže humora.

– Humor je ono što mi u poslednje vreme najviše nedostaje kod Slovenaca. Više ne znamo da se smejemo, već se samo svađamo. Pre svega, trebalo bi da svaki dan posmatraju kao da im je poslednji, bez apokaliptičkih nijansi. Neka uzmu u ruke knjigu, knjige, koje su oduvek hteli da pročitaju, a nisu imali vremena, volje, itd. U knjigama se, naime, krije sve ono što je najlepše, najbolje, sve što ljudska bića mogu – poručuje Gabriela Babnik. 
 
G. Popović
(prevela sa slovenačkog Alenka Zdešar Ćirilović)