Čekajući EU, čekajući evro

Uvođenje evra u Srbiji je „na dugom štapu. Njegovo uvođenje u roku od dve godine posle mogućeg ulaska Srbije u EU je nerealan scenarioNarodna banka Srbije saopštila je još pre dve godine da je Srbija počela pripreme za uvođenje evra, kroz pregovore s EU o poglavlju 17, koje se odnosi na ekonomsku i monetarnu politiku. Naime, izrada pregovaračkog poglavlja 17 – Monetarna i ekonomska politika, za pristupanje Srbije EU, čiji se jedan deo odnosi na mogućnost da buduća članica EU uvede evro, 2018. godine poslata je Evropskoj komisiji.

U Nacrtu strategije za prijem Srbije u EU Evropska komisija predvidela je tada da bi Srbija mogla da postane članica EU do 2025. godine, ali da prethodno treba da zatvori sva otvorena poglavlja do 2023. To bi teorijski značilo da pre 2027, što je inače veoma teško ostvarivo, nije moguće da evro postane zvanična valuta u Srbiji.

Uvođenjem evra, koji je u opticaju u 19 zemalja EU, članica Evropskog monetarnog sistema i u još pet zemalja – Andori, Monaku, Crnoj Gori, Vatikanu, San Marinu (kao i na teritoriji tzv. Kosova) – Srbija bi izgubila monetarni suverenitet, odnosno sopstvenu monetarnu politiku, a time i samostalno vođenje ekonomske politike.

Od „novih” članica na evro još nisu prešle Češka, Poljska, Mađarska, Hrvatska, Rumunija i Bugarska.  Ako uđe u članstvo EU, Srbija bi mogla da bira da li će zadržati dinar kao svoju valutu ili će preći na evro kao ostale članice monetarne zone. Potrebno je i da države EU odobre novog člana koji bi koristio evro, a praksa je i da se u zemlji održi referendum o uvođenju evra.

Zakon o NBS potrebno je dodatno usaglasiti s odredbama koje zahteva statut Evropske centralne banke, u delu koji se odnosi na to da srpska centralna banka bude deo monetarne politike ECB i pripremi se za usvajanje evra kad za to dođe vreme.

Da bi zemlja kandidat za članstvo u evrozoni uopšte uvela ovu valutu, potrebno je ispuniti brojne zahteve, kao što su nezavisnost centralne banke, zabrana direktnog finansiranja javnog sektora, zabrana privilegovanog pristupa javnog sektora finansijskim institucijama, zatim „Mastrihtske kriterijume konvergencije”, odnosno pet tesno povezanih pravila za ulazak u evrozonu.

Prvo, stopa inflacije ne sme da bude veća od 1,5 odsto u odnosu na prosek u tri zemlje EU s najnižim cenama na malo. Drugo, dugoročna nominalna kamatna stopa na državne papire ne sme da bude više od dva odsto iznad prosečne kamate u tri najpovoljnije zemlje EU. Treće, budžetski deficit ne sme da prelazi tri odsto BDP-a. Četvrto, javni dug ne sme da bude iznad 60 odsto BDP-a. Peto, zemlja mora da prihvati članstvo u mehanizmu deviznih kurseva (Exchange Rate Mechanism – ERM 2) najmanje dve godine pre ulaska u EU.

Zemlja mora da učestvuje u mehanizmu deviznih kurseva najmanje dve godine, što znači da u tom periodu mora da veže svoju valutu za evro i ne sme da je devalvira ili deprecira kako bi poboljšala svoju konkurentnost, eksternu poziciju, dala podršku izvozu, ili nešto slično, bez saglasnosti zemalja EU. Takođe, dve godine je minimum koji je potreban zemlji posle pristupanja EU da usvoji evro.

Crna Gora, koja koristi evro od 2002, jeste specifičan slučaj, splet različitih, uglavnom političkih okolnosti. ECB je u julu ove godine saopštila da su na zahtev hrvatskih vlasti institucije EU odlučile da uključe hrvatsku kunu u ERM 2, što je svojevrsna valutna čekaonica za evro, s očekivanjem da se u Hrvatsku uvede početkom 2023. Bugarska je takođe „na čekanju” za uvođenje evra.

Uvođenje evra u Srbiji je „na dugom štapu. Njegovo uvođenje u roku od dve godine posle mogućeg ulaska Srbije u EU je nerealan scenario. Prethodno je potreban uslov da Srbija uđe u EU, a kada će se to desiti i da li će se uopšte dogoditi, ostaje otvoreno pitanje i pored okvirnih datuma za pristupanje koje je dala EU.

Ekonomista, naučni savetnik