Ima li pozorište smisla i svrhe

„Pozorišne iluzije” komad o čarima pozorišta i čaroliji stvaranja predstave francuskog pesnika i dramatičara iz 17. veka Pjera Korneja, reditelj Nikola Zavišić režira u Narodnom pozorištu u Beogradu. Premijera je u četvrtak uveče, 18. marta na sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra. 

Naša verzija ovog komada, kako objašnjava sam reditelj, zove se „Iluzijæ”: sa latinskim Æ, što u ovom slučaju predstavlja prvi susret sa igrom koju nudimo, odnosno sa: iluzijom iluzije.

‒ Pored ove značenjske igrice koja možda može da zvuči pretenciozno iako mi to nije bio cilj, namera mi je bila da proširim polje igre već na sam naslov, postoji i aluzija na igranje sa rečima koje u predstavi sprovodimo od početka do kraja, gde god nam se za to ukaže prilika. Na taj način upućujemo publiku od samog početka da se pripremi za komičnu avanturu po svesnom i nesvesnom. Nudimo igru, otkriva za „Politiku” reditelj Nikola Zavišić i objašnjava zašto se baš u ovom trenutku zaustavio na ovom delu:

‒ Zaista, „Komična ili Pozorišna Iluzija” Pjera Korneja jeste piščeva demonstracija sile moći pozorišta, koja balansira ili čak ni to već koja namerno preskače granice barokne komedije i uskače u strogim pravilima omeđanu poetiku klasicizma, koju onda namerno zalama i skače nazad u tradiciju rasplamsalog baroka sa raznim uticajima, ali najčešće vođen sopstvenom maštom i kako mu najviše odgovara. Upravo ovakav, hrabar, vispren i lucidan, način na koji je Kornej tretirao jednu od svojih poslednjih komedija, pre nego što se sa uspehom upustio u pisanje tragičkih komada, inspirisao me je da se usudim i pokušam da ga reinterpretiram upravo sada i upravo u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Komad „Pozorišne iluzije” je oduvek bio mamac za reditelje. Kakvo je vaše iskustvo?

Naravno, ne sme se zaboraviti legendarna i po svemu posebna predstava JDP-a sa početka 90-ih godina prošlog veka u režiji Slobodana Unkovskog. Gledao sam te „Pozorišne iluzije” kao tinejdžer nekoliko puta. Taj suludi, namerno pregaženo preterani i karikaturalni humor izuzetno mi je tada prijao i uspešno me na dva sata odvajao od jezive slike realnosti koja je tada izbijala sa svih strana i mutila nam svima živote. „Pozorišne iluzije” su mi tada bile ostrvo smisla, vedrine i duha, koje mi je bilo neophodno. I onda, u tim i takvim „Iluzijama” blistava, darovita, prelepa, izuzetna: Mira Furlan. Uživo! Kakva raskoš. Tada to nisam znao. Sada znam. Tim više se radujem što upravo sada radim ovu predstavu, sa ovim ljudima. Moram da kažem da cela tadašnja ekipa glumaca zavređuje da se pomene, svi do jednog bili su izuzetni, ali jasno je zbog čega sada pominjem Miru Furlan. Srećan sam što sam imao sreću da je tada gledam. I to baš u komadu koji i sam sada radim.

Kojim pozorišnim rukopisom ste se vodili radeći „Iluzijæ”? Kakvu komičnu igru, iluziju ćete nam ponuditi?

Hteo sam da, služeći se Kornejevom igrom o igri u igri, to jest pričom o pozorištu u pozorištu, ispričam priču o nastajanju pozorišne predstave koja nikako ne uspeva da se sastavi i uspostavi, iz najrazličitijih razloga. Priča je smeštena u pozorište, na scenu, na generalnu probu predstave koja verovatno neće dočekati premijeru. U njoj su pomešani odnosi glavnog glumca i reditelja koji pokušava da se probije kroz (s)misaone tunele koje je Kornej napisao. To mu veoma teško ide. Njegovu nameru i ambiciju da napravi predstavu ometaju glumci koje je izabrao da rade sa njim, a njihovi odnosi prepliću se sa odnosima likova iz Kornejevog komada. To je hod po žici, na tankoj granici između sopstvene ambicije i (ne)mogućnosti da se suvislo umetnički izrazi. Komika nastaje iz napetosti između njega, glumca-reditelja i ostatka ekipe koja ima različite motive i ciljeve. A sve se prelama kroz prizmu Kornejeve „Iluzijæ”. Tako gledamo pozorišnu iluziju u kojoj se pozorišnici igraju iluzije pozorišta kroz iluziju odnosa sa publikom i svešću o tome da su likovi koji predstavljaju likove. Iz ove premise, svesti o igri u igri, proizilazi humor koji gradi našu predstavu. Iskreno se nadam.

Sam autor Pjer Kornej je ovaj komad, pod nazivom „Komična iluzija”, napisao 1636. godine. Kako magija pozorišne umetnosti utiče na tok vremena?

Pozorište je pre svega zajednički čin, kolektivni napor da se putem međusobne komunikacije komunicira sa publikom o temama koje su nam važne. Mislim da bi bilo dovoljno danas, u ovo vreme koje ne bih želeo ni da opisujem, jer me je malo strah da ne upadnem u kolotečinu opštih mesta i apokaliptičnu terminologiju, samo napraviti predstavu koja će ljude moći da nasmeje i rastereti na način na koji je mene ranih 90-ih oslobađala i odvajala od sivila realnosti prethodna verzija ovog teksta u JDP-u. Već bi to bio veliki uspeh. A bio bih veoma srećan ako bismo uspeli da odemo i dalje, u nove i dublje nivoe značenja koji nam postavljaju pitanja kao što su: šta je to uopšte i kakvo je pozorište danas? Može li ono da preživi i funkcioniše u senci drugih oblika izvođačkih delatnosti. Tu pre svega mislim na hiperprodukciju serija i televizijskog programa? Ima li pozorište više smisla i svrhe? U čemu je njegova neponovljivost, unikatnost i snaga? Zbog čega treba da postoji? Nadam se da ćemo publiku odvesti na putovanje po svim ovim nivoima, ali da će se ona pre svega iskreno i dugo smejati našim likovima i njihovim komičnim situacijama.

Uz Molijera i Rasina, Pjer Kornej smatra se jednim od trojice velikana francuskog teatra. Zvali su ga i „otac francuske tragedije”. Bogatstvo i raznolikost njegovog dela odraz su vrednosti i velikih pitanja njegovog doba. Koje su to vrednosti koje su i danas na snazi?

Pre svega velika vrednost ovog komada jeste žar i ljubav prema uobrazilji, mašti i samom činu pravljenja pozorišta, njegove plemenite iluzije koja od nas traži da se igramo i na trenutak poverujemo da su likovi koje gledamo stvarni, da to nisu glumci koji ih predstavljaju već živi ljudi od krvi i mesa, nastali kao plod alhemije kreativnog zanosa umetnika koji ih tumače.